Наша књижевност

592 Књижевност

У близини села је срео гомилу људи. Бледи, узнемирени журили су у поље да обиђу њиве са неком лудачком надом, да је лед њихову њиву обишао, да је није сасвим сатро.

Хладнокрвно, као да га се ова пустош ништа не тиче, Иван је објашњавао да га је град затекао чак под брестовима и код Машића колибе, оданде је прегазио цело поље и све је овако пусто и упиштено, немају се више чему надати.

— Јеси ли прошао крај моје њиве» И моје И мојез — запиткивали су са сваке стране, просто не верујући својим очима да тако може све наједном да се уништи. Иван се насмеја јетко.

— Имамо земљу, имамо матер ђавољу. Радимо на њој, мучимо се, петљамо, а дође ђаво и све однесе. Која нам је сад вајда од земље» Сад не треба гледати докле је чија њива, не треба тражити међе и складове. Ено ти целог поља ако га волиш, лези на њему и умри, друго ти ништа не преостаје.

Гладећи куштраве седе бркове, чика Влајко му одговори:

— Е мој синко, није то да је ја волим, није ми на пупку израсла, али шта бисмо без ње. Ја је радим педесет година, мучим се и купујем, плаћам све ар по гр само да хлеб обезбедим. Дај ми ти да једем, дај ми да могу да живим ко човек, па ено ти земље, ја је нећу у гроб понети.

Висок средовечан човек, повијен од мршавости, умеша се у разговор!

—- Јесте, сви ми тако мислимо. Радо бисмо се одрекли земље. али шта бисмо без ње. Да надничимо и живимо на динар, па и то нам није сигурно! Дајте да на неки начин хлеб обезбедимо, онда се нико не би око земље грабио.

Враћајући се у село, дуго су још расправљали о страшној песрећи и глади која је претила из опустошених њива. Погнутих глава, намрчени, размишљали су како да своју чељад прехране, где да нађу зараде до нове жетве. Иван се са некима договарао да пођу у каменолом да тамо траже зараде.

Људи су га слушали погружено, апатични већ према свему што се око њих догађа. Нису знали како да пронађу излаз из тешког положаја. Око њих су стрчали голи воћњаци, нишући поломљеним гранама, које су висиле као клатно црквених звона. Срушени плотоБи су лежали крај пута у јарковима. Изубијане куће су биле као страшила. Све је то полако гутао вечерњи сутон, као да је хтео да сакрије сву беду и ужас великог пустошења.