Наша књижевност

У каменолому а : 591

рење траве и чекали да дан захлади, па да отпочну са својим грлатим зрикањем. Мека, спарушена трава, скривена дебелом хладовином лиснатог бреста, престављала је као неку малу оазу у овој зажареној пустињи.

Уморан од две непроспаване ноћи, Иван се дуго отимао сну, али га сан ипак савлада. Испустивши новине, он затвори очи и заспа мирно као јагње. Не зна ни сам колико је спавао. Пробуди га страховита грмљавина, која се наједном проломи као прасак топова. Подигавши се погледа у небо. Није се више видело сунце нити дубоко небеско плаветнило, све су били прекрили густи облаци, који се као коб надносили над таласаста поља. Као огромна црна аждаја, која је прогутала сунце па јури да прогута земљу, све ниже се спуштао облак тежак као олово. Његове ивице су биле модрозелене баш као чељусти страшне аждаје, а у тамној утроби тог чудовишта нешто је мумлало, претило страховитом хуком.

— Град, све ће сатрти! — оте се Ивану страшна мисао и појури што је могао више да се склони у стару Машића колибу, која се скривала под малим храстовим лугом. Још није стигао до колибе, када се храстови у лугу затресоше, повише један уз други слично лаким, малим шибљикама, гране замлатараше рецкастим лишћем као подерани барјаци. Лепршајући дугим перима, кукурузи се полегоше по земљи као изнемогли, уморни во, кад се над њим надвија батина господара. Све то потраја само за часак, па ветар стаде и све се утиша као у гробници. Само је облак претећи хујао и долазио све ближе. Надневши се над целим пољем, облак наједном осу крупно комађе сивкастог леда. Запраштало је по земљи, по дрвећу, по крову шкрипутаве колибе; тешке ледене песнице су се спуштале са свих страна, отскакале од земље као гумене лопте, укрштале се једна преко друге, гомилале, остајући као тежак покривач на земљи. Заједно са леденим песницама на земљу су па-

„дале зелене, лиснате гране, као да их је кресало хиљаде оштрих се-

кирица и зелени луг зачас је остао го и црн, поломљених грана, које су немоћно висиле низ изубијана дебла. Кад се све утишало и лед се претворио у мутне поточиће појуривши низа страну, оставио је њиве голе као усред зиме, нигде се није видело травке ни зеленила, све је било сатрвено и уништено.

Скинувши са ногу опанке, Иван загази у раскаљану земљу и жућкасте баре и пође преко ове пустоши. На његовом гвозденом лицу се не помаче ниједан мишић, само су му модре развучене усне једва приметно дрхтале од изненадне хладноће,