Наша књижевност

Б КАМЕНОЛОМУ.

ХХХП ГЛАВА

Сутрадан је осванула кедеља. Од раног јутра је припекло сунце као да је хтело све сагорети, притисла оморина од тешке сунчеве жеге, па се све живо склањало у хладовину. Није се чула ни песма птица, ни какав други глас, све је утонуло у тешку, гломазну тишину, само је вршалица жустро зујала, гутајући тешке, растршенг снопове. Око ње су се врзмали људи и жене окупани у зноју, улепљени прашином, дахтали од умора под теретом џакова и суве прашљиве сламе која им је падала на главу, на врат, расипајући се у мале, стршаве праменове. За ове људе није било недеље ни одмора. Требало је жито што пре оврћи и на пијац истерати, јер се од њега све морало исплатити. Егзекутори су се већ разишли по селу да прибирају порез. Попови чекају на бир, а трговцима треба дугове вратити, јер више неће да дају на вересију. Свакоме треба пшеницом подмирити, а онла чекати јесен док кукурузи дозру в целе голине љуштити проју. Псематрајуби овај свет како ради у пуној врелини летњега дана, Иван је размишљао о јучерашњици проведеној у Београду. Обузимало га тешко осећање и горчина му се разливала по целом телу. Хтео је да побегне од те слике, да се сакрије од осећања која су га обузимала и он пође у поље.

Корачао је уморно, пролазио уским, кривудавим путељцима између њива. Око њега су дремали повијени кукурузи, усукани од дуге суше, белела се гола стрништа испресецана пукотинама суве, ожеднеле земље. Лишће на дрвећу је-висило млитаво испарушено, а изнад свега титрао усијан ваздух. Измакавши далеко изван села, Иван се спусти под стари гранати брест, опруживши се по мекој спарушеној трави, извади новине из прелука и задуби се у читање, да би одагнао непријатне мисли од себе.

Око њега је владала мукла тишина, нигде се није чуо људски, ни животињски глас, као да је био запао у неку дивљу пустињу. Ресито весели попци били су се завукли под густо, ситножиласто ко-