Наша књижевност

РА

Прича о кмету Симану ; · 589

зео и ноге потсекле, он само кажипрстом десне руке маше леводесно и тим једва видљивим покретом побија оно што чује. Толико свега може, и толико чини. Само да не остане на оном што Влах каже.

Тако пролази ноћ. Све умукне, светлости се погасе, само крњатак неког стакленастог и као влажног месеца светли још неко време над мрачном котлином.

Механџија затвори капке на прозорима, замандали врата л легне да спава, а бега и Симана, пошто наплати пиће, остави тако на тераси поред реке, као људе без реда и угледа, о којима не мора нарочито рачуна водити, којима се не зна ни време ни место, и који ће ускоро, један пре, други после, тако и скончати једног дана, негде на клупи, уз механски зид.

ИВО АНДРИЋ