Наша књижевност

588 Књижевност

— Знаш, Салихбеже „част теби као једном госту и пријатељу, рећи ћемо. Част! И ја никакав човјек не бих био кад бих тебе увриједио и погазио оно што сам овде твога појео и попио. Боже сачувај! Теби част, али ово са кметовском земљом и са трећином није како треба, није право, и неће бити дуга вијека. Данас је Симан будала и бескућник, са земље га дигло, људи окрећу главу од њега, подсмијева му се свака рђа, муштра га Васо Генго, па и онај ћелави Хусо подворник не само што га ћера из канцеларије, него и испред Котарске области. Не да ни ту да стојим. „Не допуштамо“, каже. Ех, не допуштају, а ја ти кажем, Салихбеже, и нека ти није што криво и увреда од моје стране, опет Симан има право, још како: само што се преварио па прије рока кукурикнб. (Превари ме Швабо, кучка погана!) А има Симан право, има! Има!

Сељак се одмиче, шкрипи зубима, удара дланом о сто и говори зладихано и посве промукло-од узбуђења, говори као да гуди уз гусле, а говор му прекида тешки, болеснички кашаљ.

— Има право; вјеруј „Салих-беже! Нека сам ја и будала и про-

палица. Добро, нека! Али ће доћи иза мене бољи од мене, па ће памелније свиђати рачуне, онако како ни агама ни котарској области неће бити мило, али им ништа неће моћи. Нећу ја дочекати, али знам, ко што ову ракију мученицу гледам пред собом, да ће доћи дан кад ће аге и бегови обигравати судове и канцеларије и носати овако као ја тапије и законе и јанџику, а нико неће хтјети да им то чита, ни да са њима разговара. Смијаће се људи агинској прави, као што се данас смију мени. Само, то ће бити мало већи и тежи смијех; Босна ће се трести од њега. Од мене ће тада бити прегршт костију у земљи, ја бити, ја не бити, али мени боље подушје не треба. Тада ћу се родити, а данас сам мртав.

И свашта тако Симан говори, што никад није било, што, кажу људи, бити не може, а што ипак мора бити, — свашта крупно и бунтовно, што се не говори, што човек дању ни помислити не сме, као да из њега не говори ракија него сама истина, речита, видовита и неустрашљива истина касних ноћних сати, у глувом пределу над отанчалом реком, која једва мрмори.

И мило му што може и сме све то да каже у лице бегу, правом бегу, па макар и полумртвом од пића. А бег често и није тако обамро као што изгледа, него чује сељака кроз пијану маглу и шум отроване крви у глави, ако не чује све, он бар разабире главно. У њему се диже споро али јако негодовање, а како му се језик оду-