Наша књижевност

594 Књижевност

— Примите нас, господине, па да видит= к=хо ћемо ми радити.

„ја гледам ове у мајдану како се вуку као мртви, — тако се не ради;

ја ћу сам урадити више него њих тројица. Пословођа их најзад прими, посла их магационеру да приме

алат и распоргдивши их на крај олугачког каменолома, нагласи им

да се не мешају са другим раднишима, јер их могу напунити вашима. Сељаци нагоше на тешке, збијене стене. Осетила се свежа се-

„Љљачка снага и тврде, жилаве руке на терет научене.

Првих дана владало је неповерење између сељака придошлица и старих радника бескућника. Коси погледи одавали су потајну мржњу. Добацивали су једни другима заједљиве речи, сваким даном се низали прекори и несугласице. Пословођа их је потстрекавао, побуђивао на гложење, претио старим радницима да ће их све отпустити и узети сељаке, који су сваког дана долазили и молили да их запосли.

Потстакнути хвалом пословође и новим радом, придошлице су се све жешће упијале у тврди зид стена, одваљивале их и превртале, напрежући снагу до изнемоглости и полако је у мозак допирало осећање, да се тим тешким радом користи неко други, газда, велики предузимач, који и не завирује да види како се ради. Распиривале

“се груди мржњом и гњевом. Почели су се мешати са старим радни-

дима, разговарали су присније, пријатељски, увиђали су да су у истом положају и стидели се својих ранијих увредљивих речи и неразумевања један другога.

Укопан у брдо, каменолом је личио на неки огромни казан у који није могло долрети пиркање ветра, нити струјање ваздуха. Притиснут зрацима сунца, миран и непокретан, ваздух је постајао врео и тежак као растопљено олово, људи се у њему кували у сопственом зноју, дисали тешко, мицали се тромо, покретани једино страхом од глади и беде. 5

Иван је на колима возио ломљени камен, упињао се дижући врело комађе које се као ноктима хватало за кошуље од зноја ис-

"трулеле, цепало их у парчиће. Рите су висиле низ њега као рашче-

рупаво перје.

Испод подеране кошуље вирила је кожа, црна, сунцем опаљена, каљава од зноја и прашине, избраздана огреботинама оштрог камена. Од жеге и терета кола су се расушивала, мигољила се на саставцима као да су хтела да се распадну. Паоци се кривили и испадали из главчина, шине му спадале, расклиматани цугови клопарали кривећи се на трапу и јастучету. Ретко му је прошао који дан