Наша књижевност

~

У каменолому 595

да није нешто требало поправити, а за себе и коње је требало храну куповати. Тражио је новац од пословође, на књизи се ређале дугачке цифре узетог новца, зараде је мало преостајало. Па ипак се надао да ће до краја месеца преостати толико, да може који метар кукуруза купити и одело себи и жени набавити.

Газда Бору, предузимача каменолома виђао је често код железничке станице, где је имао кафану и магазанџинску радњу.

Увече, када се сунце спусти сасвим близу заходу, а сенке дрвећа почну нагло да расту, пружајући се све даље од корена, тазда Бора седне пред кафанску терасу уз чашу леденог пива и посматра, како мокре задуване рабаџије довршују утовар вагона. Његово избријано, однеговано лице смешкало се: овде, у овим вагонима, у овим расушеним и поломљеним колима, у овим измученим људима, лежи његова зарада.

Једном га Иван чуо, када га неки сељак молио да откупи двеста кила шиенице како је одговорио:

— Море мани и ти и пшеница, ја више волим вагон камена на станици, него вагон жита у магази — и показујући руком на пуне вагоне наставио: — Ово су чисте паре, ово је зарада, а пшенице ми лежи пуна магаза. Шта ћу са њом, ако ова суша потраје још мало, биће добро, омануће кукуруз и старо жито ће бити на цени, а ако падне киша и кукуруз се поврати, онда ништа, мало ћу да зарадим.

Иван је стиснуо зубе и оштро га погледас, али је био немоћан да ма шта учини и он само прошапта:

— Да, потребна је суша и глад, потребна је беда и невоља једних, да би такви зарађивали и господовали.

Али тај шапат, излив огорчења, не допре до газда Боре. Он мирно испи чашу и задовољно затитра прстима по столњаку...

Сутон. се лагано прикрадао јаругама, удаљени предмети су постепено губили облик и постајали као тамна привиђења. На станици је мирисало на олај и ужегли зејтин. Клопарајући расушеним, кривим точковима, кола једна за другима напуштала су ставицу и разилазила се.

Испрегнувши коње у дворишту газда Борине кафане, Иван леже на прострту сламу покрај шталског зида. Свуда унаоколо су лежали радници одмарајући се на слами, на земљи, у прашини, није се бирало место ни положај. Спушто се где је ко стигао и пуштао расхлађени ноћни ветрић да му пирка преко раздрљених груди. Из Борине собе се чуло звецкање тањира и грамофон. Са станице је допирало клопарање воза и писак локомотива. Тежак мирис дима