Наша књижевност

ЗИМУ оцу Хр епа ар авва“ ај 5 5 дада дева. завио

595 Књижевност

се ширио по земљи и увлачио у грла људи. Они су се искашљавали и мрмљајући, сањиво спуштали руку на уста да би се заклонили од дима.

Иван се још у почетку спријатељио са двојицом радника, Николом, старим Далматинцем и Ђуром, младим Личанином. Увече док су остали спавали и превртали се на тврдом лежишту, они би завучени под кола још дуго разговарали и расправљали о раду и свом тешком животу. Он се жалио на тешку, неродну земљу коју решава да напусти и да се прибије код неког предузећа где би могао стално да зарађује.

Стари Никола се јетко насмејао и одговорио:

— Е, мој синак, радим ја код предузећа већ четрдесет година, тај ми је живот и снагу сломио и никад се ко човек нисам најео и обукб. Док радим, газда ми закида, цеди ме кб воштину, а када му се свиди, избаци ме на улицу, па хајде, лутај од места до места, спавај на пољанама и у мемљивим ћумезима, гладуј ко пас и тудај вашке. То ти је живот.

Ђура се нервозно подигао са лежишта, запалио дигару увлачећи дуги, смрдљиви дим, настави:

— Да, то је живот! На једној страни суша, поплаве, град и трговци односе муку и зној, на другој послодавци закидају зараду и презиру нас као псе, а ми се жалимо један другоме као да то нешто помаже. Не драги моји, на други начин треба са њим говорити.

Тек овде, међу овим уморним људима, Иван је осетио сву беду живота, тек овде је схватио све што је до сада преживео и што је Томић на састанцима говорио. У овим људима што се безвољно вуку, лежи огромна снага, треба је само покренути, треба дати смисас њиховом животу, подићи их и упутити у прави живот, живот достојан човека, а они ће чуда стварати и постати господари свога рада, као што сад господаре тешким гвозденим чекићима.

ЈОВАН НИКОЛИЋ