Наша књижевност
Еснафски |
Затим у мутваку гурнуше пред њега тенџеру с остацима јела; гледајући широким, укоченим очима испред себе, он је јео и за цело време видео само њу, онакву каква је била кад ју је први пут сусрео, ушавши у одају. Та слика, која га је страшила и привлачила као икона у цркви, промицала је кроз његов сан читаве ноћи и он ујутру с олакшањем побеже у дућан.
С
к М
Дању газда и његов строги ред, са тешком работом, а увече Дафина с њеним погледом и осмејком, који би се као одјек и отејај титрали кроз његове снове, испијали су и мождили Антонија.
Дафина — од ње није умео да се брани, нити је покушавао да је схвати. У њој је било нешто недокучиво и страшно, нека чар и лепота, од које је Антоније умео само да бежи. Страшни газда учиви му се лакши и он поче да га посматра, одгонета, да би га на некн качин савладао, учинио подношљивијим.
Он опази да се сваки дан и сваки поступак газда-Трифунов креће по неком закону, раздељен на тренутке и ступњеве строго обележене. Та није забадава сам митрополит на газда-Трифуновој слави, кад се Трифун дигао од софре, не обзирући се на госте који су још хтели да псседе, — није забадава сам митрополит рекао за њега: „зјело степенита натура!“
По схватању газда-Трифуновом „љето господње“ делило се на две половине: од Митрова до Ђурђева и од Ђурђева до Митрова дле. Једно је било зима, а друго лето. Зими је носио куном постављено џубе емир-боје, шубару од астрагана и чизме. Могла је да жеже божја звезда и да липти пот с њега, он их није скидао пре Ђурђева. Лети је скидао џубе и остајао у антерији, на главу стављао ниску дињару, а на ноге лаке јерменије. Могла је да зукне воћка од мраза, да кошава пробије кости, тај не би вадио џубе из долапа.
Имао је он свој ред и у спавању, у јелу и пићу, у раду.
Преко целе седмице просто се сатире од посла, Али недељом и празником свака му се жилица одмара. Измивен, избријан, са штапом у сребро окованим и са холандским сатом, дебелим као лук зимњак, он би одлазио полако у цркву. Док је у послене дане говорис брзо и кратко, више мигом него речима, увек намргођен, он је свечаником беседио полако, високим, славјанским стилом. Требало
2 Књижевност .