Наша књижевност
666 “ р ; Књижевност
је из српске куће већ би била уседелица, али код Грка су други адети. Али ако чека још годину-две, неће је хтети ни један момак више.
— Море, грчка је сорта то: момак, удовац, млад, стар, не гледају они на то, — рече пакосно протиница.
— Море, ко ће је онако безубу! Да све по злату ходи, не бих је за снају, — додаде Вета Леке ћурчије.
Али кад Јефросину кир-Андонову одведоше у Темишвар код некога ећима да јој удари зуб, глас претеже на њу. И још више се утврди кад видеше како се Илија газда-Трифунов не раздваја од младог андоновића. Додуше, не улази им у кућу нити обилази око ње, али сваки час иду заједно у лов, на теферич, у рибу. Измоле од очева да их пусте, па још пре раздневице крену у липовичке шуме, у Рушањ, или преко Белих Вода, све поред Саве, чак тамо до 0стружнице. Слабо кад што улове, али тек пушку заметну, Кост= поведе псето, а Илија циганина Авдију, па врљају докле им душа иште. А кад се уморе, сврате код Мате у Рушањ, или код Раваила ћепавог у Сланце. Тамо им пеку ћевап и сви се мало поднапију. Или се пришљамче девојкама, упадну у коло, поиграју. Нарочито у Рушњу. Тамо има лепих девојака. Чуди се Госпава, Матина најстарија, која се већ задевојчила, чуде се и њене другарице: ови варошани као и остали људи, као и њихови младићи. Воле и да поиграју, па богме кад ухвате коју, и да је пољубе.
— Иш, ђаволи варошки! — веле девојке и тобож срде се,а мило им што се не либе од њих, од сељака,
М
Прође јесен, па и зима, а од Илијине женидбе не би ништа.
Једино они што туђе бриге воде и све виде, као да опазише како Трифун све више упућује сина у посао. Јанко, најстарији момак, газда Трифуново око и уво, сад пита најпре младога газду, па тек онда иде Трифуну да овај одобри или поквари синовљеву реч. А и Антоније Рушњанац, који је претекао готово све калфе и избио међу прве, кад се обрати газда-Трифуну, овај обично одговори, ако је нека ситнија работа:
— Види-дер тамо с Иком, па како он рекне. с
Али под том тишином ћарлија ветар који свакога часа може да се претвори у буру.