Наша књижевност

716 Књижевност

Кнез се одједном озноји, и кад гласник оде, он оста седећи на камену, замишљен.

Покушавао је да нешто смисли. Шта му је требало да се прима за кнеза» Сад би му било као и осталим сељанима. Ако наиђу Талијани, пут под ноге па у шуму, а кад оду, псуј их што су дирали сир и кокошке. Да запали нечију кућу, то не може, а његова ће изгорети сигурно. Да тражи савет у селу стид га је. „Да те није по чему страхг“ — питаће га млађи, или ће му рећи: „Јеси ли нас питао кад си се примао да будеш кнез>“.. .а да пита попа или чича Видоја, ни то нема рашта...

Мимо обичаја, кнез затраја у планини и дојави овце кући тек касно после ручка. Жени не смеде ништа да каже, ручао је само кеколико већ охладнелих кртола, узео косијер и пошао у шуму.

Увече, кад је за огњиштем кресао притке које је поподне убрао за виноград, он ипак не издржа и повери се жени.

Илинка преста да меша качамак.

— Мића Бабића је најмања. И снако није ни за шта — јави се она после неког времена. Е

Кнез прекиде рад и погледа жену збуњено.

= Он нема боље — рече мукло, замахну секиром више него је требало, пресече притку, удари секиром о камен на огњишту и оштети сечиво.

Илинка узе опет да меша качамак.

— Јовану Мићову — смисли она — остао си дужан што те тужио лањске године. Не би ми га сад било жао.

Кнез не одговори. Устаде, баци секиру у угао и изиђе пред кућу.

Те ноћи обоје су се превртали на лежајима, али сутрадан још ништа није било решено, па Илинка, пред подне, поче да бесни.

— Нико ми у роду није био паликућа — бранио се кнез — па нећу вала ни ја бити.

— Хоћеш, запалићеш нашу! — викала је жена и чупала косе. — А... јој! Тешко менини! Нека те Видоје сад научи.

— Свеједно ми је. Ако ја запалим туђу, Крушевчани ће запалити моју. Добро ако ми и глава остане читава. Ћут! Шта си заграјала и заокупила са Видојем — наљути се кнез и поче да виче. — Ти си ме наговорила да се примим кнезовања!