Наша књижевност

Крушевички кнез 715

неће ни одсад... „а ако коме не баста да Талијанима право погледа у очи, нек се и не прима кнезовања“. Али се и Спасоје некако уздржа, па ни он не хтеде одмах да пристане.

Код куће се, као и обично у тежим приликама, посаветова прво са женом. Она је била са Игала, ближе Новоме, учила је нешто школе и у кући је важила као паметнија, Кад јој се Стево повери, она се и овог пута поузда у своју памет и полакоми на част и корист од Стевова кнезовања, и наговори га да се прими. Талијани одмах потврдише избор и тако, већ после неколико дана, порука „црног витеза“ допаде новог кнеза. |

Гласник из Новог затече кнеза под кућом где, го до паса, умрљан земљом и сав орошен знојем, поправља сувомеђу коју су кише с пролећа разровале. Они некако заједнички прочиташе писмо и кнез разабра да га то „црни витез“ лично зове да одмах сиђе у Нови. Гласник, општински пандур из Новога, сићушан поред големог кнеза, уозбиљи се, погледа кнеза некако мимо очију, као што се гледају тешки болесници, рече да се жури, не хтеде ни да сврати у кућу и одмах оде.

Кнез сачека да гласник одмакне, па прстима прође кроз густу црну косу, задржа руку на затиљку и почеша се иза врата. Осетио се одједном некако уморан; остави посао, узе са међе кошуљу и крампу, па пође навише пуг куће. Успут откиде гранчицу са једне шљиве, стаде да је грицка и да удара њоме о ногавице чакшира. Пред вратима застаде и окрете се. Далеко доле, поврх Сврчуга и Мокрина, видела се трака мора које се спајало са светлим плаветнилом неба. „Дођи и ухвати ме“, помисли он, угледа где се гласник, журећи се да што пре сиђе у Нови, претурио преко једног камена и пружио по путу, па се насмеја и показа ред крупних, снажних зуба.

Сутрадан ујутро, носећи другу поруку „црнога витеза“, гласник, сав ознојен и изгребен грањем, нађе кнеза са бравима под Субром. Крупним, неспретним и дрхтавим прстима кнез подера омот и отвори писмо, а чича Милоје, пандур, хватајући дах и шапћући од страха, исприча му како је „црни витез“ јуче изишао у Суторину и шта је онде урадио.

Кнез га није много слушао. Кад прочита писмо, он схвати да сад нема шале. Човек се може склонити у шуму или за неку стену, помислио „је, али кућу не може сакрити. Кад остане без ње, остао је без очевине и дједовине, без хране и алата, без здравља, па и без породице.