Наша књижевност

718 Е Књижевност

— Запалиће нам село... — почиње опет Стево да објашњава, али већ заплиће језиком, а свима за столом се одједном жури да иду кући, поздрављају домаћина и дижу се да одлазе.

— Могу... могу... — говори Видоје суво и испраћа госте до ограде. Пијаног кнеза гура на врата, па ће потише да ни кнез јасно не чује:

— Што мене питаш! Питај оне што су те учили да стубове

рушиш.

— Ух!... Пас... пасје погани! — заплиће језиком и Томо Андров идући путем и припија се уз кнеза. — Уз... зео ми је јуницу за дуг.

Кнез га одгуркује па сам, по помрчини, посрће пијан, држећи се за сувомеђу, а жена, забринута, дочекује га далеко пред кућом и узалуд га пита шта је одлучио. Кнез само нешто мрмља нејасно као медвед и љуља се једнако на ногама. У кући, жена му изу опанке и положи га на поњаве до огњишта.

Сутрадан се кнез пробудио касно, мамуран од јучерашњег пића. Сан му се тешко смиче с очију, и, лежећи на леђима, упола будан, гледа у греде над собом и у почађавелу шиндру крова.

Шиндра је на неким местима иструлела и испуцала и светлост провирује кроз њу. Под кровом висе клипови кукуруза, ниске лука и некакав алат. По гредама се ухватио гар, а једна је прошле године од жишке са огњишта готово прогорела и требало би је мењати.

Кнез се ту сети рока који истиче и одједном му би лако да се одлучи. Устаде. Жену срете пред кућом и нареди јој да се спреми да одмах иде на Игало оцу.

Илинка заусти да одговори. Лице јој се искриви, порумене и натече. Поче да вришти и удара ногама.

— Нећу... .! нећу... .! Учитељ је рушио стубове! И Божо Андров!

И Марко Јовичин и Митар Зеков и сви... и сви! Нека њима пале куће. Све знам... све ћу их рећи у Новоме...

— Шта кажеш... Кнез Стево ухвати десном руком иза себе секиру која је стојала уз врата, и пође напред. — Шта кажеш,

бјеснуљог Шта кажеш, кучко!

Илинка ућута, пребледе, пође неколико корака уназад, прихвати се зида куће, рашири руке иза себе као да кућу брани, па се онда одједном сломи, пови, спусти на праг и поче да плаче.