Наша књижевност

Еснафски људи 741

русалиму и свјатом животворјашчему Гробу Господњему љета од Рождества Спаса 1728-го хаџи Трифоном Пећанцем, купцем белиградским, списан ка ползу христијаном душ ради спасенија, а јединосуштној свјатој Тројици во славу, — који рукопис, ако те занима, потражи од Хаџи-Трифуновића београдских и прочитај. А овде ћеш наћи што у том пугопису нема).

Овај Теофил беше врсник Трифуну, тек стигао четрдесету, али ни налик њему. Ђ

Био је гојан, бео, као млеком наливен. Имао је већ синове жењене и већ унуке; само му најмлађи син још нежењјен. Никад руком ништа није урадио; паре, имање за њега радили; прави чорбаџија. Волес да мало, али бирано поједе, да попије добру чашицу, да с мереком погледа женско чељаде. Никад се није срдио, ни с ким свађао. Имао неку своју мудрост, сву управљену на то да избегава бол, муку, бригу. И много је знао, много путовао, много памети накупио.

С таквим сапутником милина је било путовати. Не бојиш се да ћеш залутати и да ће те преварити. Увек су падали на добре конаке и за добре софре. Носио је Теофило кесу неког лишћа па га стављао у постеље, те их нису јеле буве ни стенице. Али газда-Трифуна, прквара и посника, који се држао свих обичаја и правила свете цркве, силно изненади кад постепено поче да опажа немарност Теофилову према светињама и вери.

Није исмевао нити одрицао, нити се хотимице показивао немаргн, али се није трудио ни да се сакрије. Кад би газда-Трифун, увече, ва конаку, растворио своју дрвену троикону, писану у Светој Гори, на којој је на левој плочи био свети Трифун, на десно; слава његова, Аврамије Затворник, а у средини Света Тројица, и почео да се моли, Теофило би добродушно-сажаљиво одмицао из пажње чибук од себе, престајао да пуши, али се сам никад није молио. Усред поста прекидао би га, кад би се зажелео меса, и јео свињетину, заливајући је густим грчким вином, па би сутра опет наставио да пости.

Ужаснут, газда-Трифун најзад не издржа, па рече:

— Шта си тиг Турчин или рисјанин> И зашто идеш на Свети гроб2