Наша књижевност

742 у Књижевност

— "Аџија да будем, — одговори, смешећи се кротко, Теофил. Сви су моји били 'аџије: и отац ми, и дед, и прадед, па и ја треба да будем 'аџија.

— Не видех те ни Богу да се молиш» Зар се никад не прекрстиш, не молиш» — испитивао га је у страху газда-Трифун.

— Па крстим се, молим се, ама је моја молитва кратка, ретка, друкчија него ваша. Зар ти мислиш да Бог нема друга посла него да слуша Теофила, — насмеја се он. — У турско време беше у Поречу текија бекташка и у њој шех Исмаил. Бејасмо пријатељи. Е, тај ми казиваше једну причу коју треба и Србин, и Турчин, и Јеврејин, сваки човек да зна. — И пошто је припалио чибук, Теофило продужи: — У стари земан изиђе у ноћ неки свети дервиш, заборавих му име, из своје пећине и гледаше у варош што се у долини пред њим простираше. Ноћ, тишина, све живо спава и ћути у кућама, ништа се не миче. Само месец светли. И гле, опази светац како из сваке куће кроз оџак излећу неке мале 'тице, полећу у небо, али се сударе и ударивши једна о другу падају мртве. Само по која одлети право у небо. Мислио свети дервиш три године, али није могао да нађе чару томе чуду, па упита Бога, а Бог му рече: Оне 'тице су молитне које треба да долете до мене.Али сваки моли од мене понешто што треба да узмем од другога, па њему да дам. Један хоће да постане везир, други да буде први газда, трећи да има највећу памет. Зато се молитве сударају и не стижу до мене. Али нађе се понеки који моли праве молитве: „Боже, дај да имам хлеба сутра“, „Боже, дај ми лаку смрт“, „Боже, остави ми очи да гледам дела твоја“, — е, такве '"тице стижу до мене и ја такве молитве чујем. заврши Теофило своју причу са задовољним осмејком, па додаде: — А какве су ваше молитве» Ви молите Бога за берићет, за трговину, за паре, као да вам је бог ортак!

Можда би га Трифун и оставио негде на путу да грех не пређе и на њега, али није могао, јер беше заволео Теофила и свака му брига беше лака поред њега. Сем тога, сву ту своју безбожност и грешне мисли Теофило показиваше мало помало, те Трифуну тек при растанку би јасно да Теофило мора бити неки потајни лутор или бекташ.

— Зашто ме, Трифуне, караш, бе, — говорио би му Теофило, заносећи на говор свога краја. — Рисјанин сам и ја, рисјанин, побо-