Наша књижевност
У
ИН ПР Ни рана а Ре хе ПР РА 3
Еснафски људи 743
љи од тебе, ама ја разби' ора' па пијем језгро, а ти му и кору једеш. Језгра је слатка, мека, а кора тврда, горка. Е, да знаш, ја горку кору нећу.
А једаред као да ве и он мало ражести, па рече:
— Оградили сте, море, све, цело живљење. Те ово не ваља, те оно гргх, не можеш да мрднеш. Плотови на све стране. Само једна џада, а неје за сваког тај пут. У моје младо доба ожени ме отац. Тек у ђердеку виде' коју ми даде, а ону, за којом ми пођоше очи, дадошг другом. Беше ми жена старија од мене и глупа, много глупа, Бог да јој душу прости. Ни грне није умела како треба да ми принесе, а већ да са мном збори, да собет чини као стопаница, ич! Ја трпех, — што је на земљи заврзано, само се на небу разврзује, — ама се добро намучисмо и она и ја, јер не бесмо једно за друго. Умре она. Ја после нађо' једно девојченце. . „Немој, — вичу, — може ћерка да ти буде“. „Немој. — кажу, — није од рода“. „Немој, — веле, — фукара је, сиротиња је“. Ама ја не послушах, п...... се уз онај ваш плот, прескочих и сад је добро и њој и мени. Јес“, како се човек роди, ви окупите да га плашите, о паклу зборите, ударите са свих страна ђозлуке и плотове да корсем на прав пут изиђе, а оно има и других путева, побољих.
Газда-Трифун би се љутио. Напрегавши све своје теолошко знање, он би почео мутно словенски, али би Теофило само одмахнус руком:
— Батали, ја сам човек много прост, несам учеван.
Тако стигоше и до Светога гроба, а Трифун и не опази да иу њега попушта побожност,
Много га зачудише прљашштина, просјаци, лопови, варалице на све стране, Левант са својом вревом и подвалама. Гледао је како једну цркву деле по четири вере, како турске страже развађају хришћане да не падне хришћанска крв и све му се учини сасвим друкчије него што је замишљао. Дубоко се разочарао, али је ипак све хаџијске прописе побожно вршио. Са страхом у. души чекао је да се појави сам од себе свети пламен.
Теофило се, међутим, није ни разочарао, ни ражалостио, јер није ни мислио да друкчије може да буде. Свети пламен га не трону. Само је одмахнуо руком. Али је волео да види старине, ишао у шетње као да је у Поречу, а од хаџијских прописа вршио само оне лакше, где није требало откидати од сна и много чекати, стајати. Давао је господске бакшише да свуда прође, све види, сам, у малом дру-