Наша књижевност

744 | | Књижевност

штву, у време кад нису пуштали остали свет. И даде богат прилог, много већи него Трифун, кад им предадоше хаџијско писмо да су све прописе и правила извршили, да су сада хаџије Светога гроба.

Дуго се нису враћали, јер се и Трифуну отвори воља да види земље, народе, градове. Навратише у Смирну, Цариград, Солун. Завирише и у Свету, Гору, походише Хилендар. Најзад, у позну јесен, Кад су њихови већ мислили да ће презимети у туђини, хаџи-Трифун стиже у Београд. С њим беше и Теофило, некога посла ради скренуо у Београд.

Новог хаџију свечано дочекаше још на друму еснафи са барјацима, попови с рипидама, родбина. Донео нови хаџија силне дарове, дао богате прилоге Фенеку, Раковици, Рајиновцу. Нико га више не зове газдом, него хаџијом. Подигао се његов углед. Али у њему ослабила вера, јењала побожност. Сав збуњен помисли у себи: „Оти- · шао да постане хаџија, а вратио се лутор, бекташ“. Сам себе није могао да позна. Беше га обузела у исти мах туга и радост: туга што му вера постаде лакша, а радост што је у себи осећао као неко ослобођење.

Кир-Андона не беше на дочеку. Није га походио ни код куће. Осети хаџи-Трифун да му је будући пријатељ нешто срдит, али никако да погоди због чега се љути, а опет, хаџијски понос му не допушта да први оде к њему.

УШ

Те године јесен беше необична. Јутром мраз, око подне сунце као усред лета, а после подне облаци, магла, ран сумрак. У такво сумрачно вече упаде изненада кир-Андон, срдит, усне му дрхте, те де и не поздрави, него чим остадоше сами, рече, викну:

— Шта чиниш ти од мене2 Ако је пишман, казуј, нек се зна у чаршији каква је 'аџиска реч.

Расрди се и хаџи-Трифун, па отповрну:

— А где сити вид'о да 'аџија први иде у по'оде. Ја те чека', чека', а тебе нема да довршимо што почесмо.

Али се повратише кад Трифун извади дивно израђене седефске бројанице, икону св. Антонија, имењака кир-Андоновог, благословену и преноћилу на самом Светом гробу, и разне поклоне за остало његове укућане.