Наша књижевност

745

Еснафски људи

Кир-Андона косну хаџијина пажња. Он виде његову лобру вољу да се ороде, па већ утишан објасни да није нестрпљив што се свадба отеже, него што га је страх од бруке, јер иде глас кроз чаршију да Илија неће Фросу.

— А ко њега пита2 — потсмехну се хаџи-Трифун. — Што ти а ја уговоримо, зар може неко да поквари2

— Не може, 'аџијо, ама ја за моје јединче хоћу алал-ђувегију, да не лије после горке сузе, кад он почне на другу очи да баца.

Беше му доиста јединица, много размажена, а већ јој године пролазе. Ако је сад Илија не одведе, брука не гине; остаће усед=лица. Све се њене врснице поудаваше; већ јој је деветнаеста!

Кир-Андонова реч јако изненади хаџи-Трифуна. Мало помало он разбра од Андона страшну новост коју нико, ни у чаршији, ни у кући, није смео да му каже.

Одлазећи у лов и на теферич, Илија је све чешће свраћао код Мате у Рушањ,. Имао Мата кућицу у присоју, под самим брдом, с једне стране му гај, са друге воћњак, а кроз двориште поточић, па трава густа, тамна, мало влажна; бије хлад из ње и усред највеће пригревице. Душу дало за теферич, па Илија окупио да свраћа са Костом Андоновим. Говели му и мостили сви у Матиној задрузи, понајвише Мата и његово девојче, Госпава. Пекао Мата ћевап, пржио пилиће, лупао кајгану, додавао ракију и вино, Госпава дворила, а онај рогати све то гледао и навалио да их спари.

Замиловао Илија девојче, планула у њему жудња, спустила му се тама на очи, па кроз ту таму види само њу и никоју другу; И Госпави драг младић, али се као дивља звер брани од њега, не допушта ни за мишицу да је такне. Риче снага и младост у Илији као да је бик. Ја л' њу, ја л' ниједну!

— Аман, шта да чиним, Коста, научи ме, — моли Илија, од муке промукао.

— Да је водиш, братац, у Турску, у бели свет; к'о камен у воду да утонгш, да те нема, — вели Коста, — јер ће ти Тривун ноге пребити, Андон очи извадити због моје сестрице.

Одвраћа га полако Коста од Госпаве, прича му о лепоти и до: броти Фроскиној, а Илија јечи:

— Златна је Фроска, добра је, ама ми је душа неће, Госпаву хоће.

Поверава се он тако Кости, а Коста све мајци прича, мајка оцу, Авдон хаџи-Трифуну.