Наша књижевност

746 Књижевност

Шта је даље било између четири зида, нико им није свећу држао, нико ништа није видео, али они што све знају и погађају, причају страшне ствари. -

— Уби ме, али Фроску нећу, — кажу да му је Илија рекао, усправивши се и чекајући ударац, а хаџи-Трифун га доиста ударио да га је све крв облила.

После се тргао, дошло му жао, па уздахну; |

— Еј, синак, зар тако2 Зар просту селску девојку Хајд Дафини што на пут стајеш, наћи ће се њој прилика, али ја добро расположих: Антонија да призетим, тебе да ородим са големим родом, да вам предам све, а ја да хаџијски поживим. А гле сад шта ми начини: гурбетку ми у кућу уводиш, а младожењу сестри отураш. Беше ми зет под руком, осам година га држах пред очима, знам коме дете дајем, а сад зар туђина да тражим2

Само сад Илија није био кротак. Обрисавши сукрвицу с лица, он срдито погледа у оца и рече:

— 'Аџијо, последњи те пут молим: благослови ме, ако хоћеш стац и посад да ми будеш. Учини ми. Измећар ћу да ти будем, а не син, Земљу ћу да метем куда ходиш... — па чисто врисну: — Ако ми не учиниш, у бели свет идем, у Турску ћу да бежим!

А онај пријатељ и сапутник Трифунов, хаџи Теофило из Пореча, свршио своје послове по Београду, и само чека да се хаџи-Трифун поумори од своје муке, да га пређе јед, па да се опрости с њим " крене у свој Пореч. Шетка се хаџи-Теофило по чаршији, обилази пријатеље, пије, једе, спава, а све му на уму мисао: „Зашто се људи срде, брину, препиру2 Зато што памет не питају!“ Најзад рече:

— Е, много ме убаво почасти, таџија! Сваки ми измет учини, ама ми једну жељу не испуни...

— Коју, аџија, реци само, — трже се Трифун.

—- Неси ми показао твој мал, куће, воденице, винограде... Кад дођем у Пореч, људи ће да питају какав је хаџи-Трифун, а ја ћу да кажем: „Имаше једно ћепенче док беја' тамо, а сад да л' јоште има, не знам“, — шали се Теофило.