Наша књижевност

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ЛИЛИЈАН ХЕЛМАН: МАЛЕ ЛИСИЦЕ

У делу Мале лисице напредне америчке списатељице Лилијан Хелман, које је приказало Народно позориште у Београду, основна проблематика захваћена је из друштвене стварности америчког југа с почетка овога столећа, када су се, под разорним дејством индустриског и банковног капитала, почеле распадати друштвене форме преживелог велепоседничко-аристократског устројства, заснованог на робовском раду. Тај изванредно замашни друштвени процес, који је пољуљао читаву једну хијерархију дотад неприкосновених људских и друштвених вредности, Хелманпова не прати у његовом расту, она од њега полази само као од добропознате историске чињенице. Склона психолошком и моралном посматрању друштвених питања, онако како се она преламају у свести, расуђивању и вољи људи, Хелманова је хтела да тај велики социјални преображај да, протумачи и оцени, — скоро по неком априорном натуралистичком начелу, — искључиво по томе како и колико он одјекује и живи у сфери људског, како се и колико преображава у психолошке чиниоце.

Неодољиви продор безочног капитала на америчком југу Хелманова приказује на рефлексима које он изазива код његових носилаца, у кругу једне породице. Из самог текста, који је врло оскудан у подацима о пореклу и друштвеној позицији чланова те породице, дознајемо да је отац „синова Хаберд“ стекао хиљаде, док његови наследници, два сина и једна ћерка. настоје да стекну милионе. У капиталистичкој грозници за профитима, која је настала у зрелим условима стварања индустрије, синови су показали курјачки смисао за прављење уносних послова. У погледу њиховог начина стицања, који у потпуности одговара формама првобитне фазе акумулације капитала, у комаду се праве алузије на каишарску камату наплаћену црнцима, на криво мерење у дућану, на женидбу због богатог наследства; у самој радњи, међутим, аутор демонстрира како се глад за профитом претвара у бескрупулозне послове интриге и акције, које најзад, чак и у кругу чланова породице, добијају отворени вид лоповских и злочиначких дела.

Носилац пословног ауторитета породице, најстарији Хаберд, још по старом патриархалном реду, држи целу породицу на окупу, настоји да је, без обзира на посебне животе, одржи као јединствен (пословни) организам. Његов млађи брат, Оскар Хаберд, који све у животу посматра кроз призму користи и интереса, оженио се девојком аристократског порекла, чија је породица некада знала за „хаљине из Париза, путовања у Европу, коње какви се више не могу одгајити, црнце готове да потрче на сваки миг“. Но та аристократија, која је

била власник богатих имања, — исувише горда да би покушала да се прилагоди новим условима егзистенције, — осуђена је на тиху смрт без помпе и сјаја. Њен последњи изданак, жена млађег Хаберда, и у новим условима

трговачко-пословног морала породице, проноси свој девичански чист аристократски сан о заувек ишчезлом животу свога детињства. Сваки њен покушај да се отме свирепим неумитностима породичне стварности, да одлепрша у аристократско царство иреалног блаженства, судара се са бруталном вољом њеног мужа, окрутног и безобзирног тиранина, који зна само за један закон: интерес, само за једну логику: утилитарност. Њена трагедија, трагедија аристократске срне у вучјем брлогу пословних људи, нагони је на тихо пропадање у интелектуалном пијанству (свирање — сентиментална веза с ћерком мужевљеве сестре

Бе а ПИ ја“