Наша књижевност

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

ДВА КОНЦЕРТА АНТОНИА ЈАНИГРА

Поред неколико успелих концертних приредби домаћих уметника, поред значајних резултата младих музичких талената на Омладинском фестивалу, обележила су увод у овогодишњу концертну.сезону и два концерта виолончелисте А. Јанигра: на концерту Радио-оркестра и на солистичком вечеру.

Уметност Јанигра приказала се ове сезоне Дворжаковим Ћ-то! концертом и веома интересантним и укусно одабраним програмом солистичког концерта. Виолончелиста наклоњен извлачењу емотивног у композицији, извођач широког, топлог и продорног тона, усто супериоран у решавању техничких проблема, Јанигро одаје и савршено понирање у стил извођених дела. Отуда се у његовим интерпретацијама не могу издвојити композиције које му „леже“ и које му „не леже“.

На своја два београдска концерта Јанигро је нашао израз и средства и за широку словенску распеваност и племениту патетику Дворжаковог концерта, и за надахнуту, али строгу архитектонику Бахове свите, и за романтичарску лепоту Шуберта и Вебера и за модерну епику у делима Мартинуа и Липовшека. У Дворжаковом концерту, делу које по своме склопу не издваја солистичку деоницу на начин класичарских мајстора, Јанигро је сугистивцим и маестозним предавањем ипак у пуној мери истакао предност свога инструмента. Најзад, Антонио Јанигро је и овога пута одабрао програм који одаје озбиљног и поштеног уметникд.

На програму симфонијског концерта било је Логарево „Приморско коло“, које је извођено већ и раније. Лака и ведра композиција, која не пристаје сасвим свом називу по свом скерцозном карактеру. „Приморско коло“ би пре могло претстављати став у већем симфониском делу него самосталну композицију. Први пут је изведена на овом концерту У симфонија Сергеја Прокофјева. Дело великих размера и озбиљних настојања, ова симфонија стоји на средини између модернистичког стварања овога аутора из времена његовог бављења у иностранству и онога стварања у домовини које је прожето руском националном мисли, 55

Држећи се у формалном погледу строго класичног начина конструкције симфониског дела, Прокофјев је допустио да се у хармднском и мелодиском смислу у овој симфонији поткраду елементи, страни класичном строго тоналном третирању партитуре. Ставови — с изузеткбм другог, који има. јасно наглашени модернизовани израз џазовског порекла —- остављају утисак зналачког мајсторства У композиционој техници, али мало упечатљиве непосредности у садржају, услед недовољне прегнантне и готово апстрактне тематике. Ни ефемерне руске теме у последњем ставу симфоније не помажу да ово иначе значајно и крупно дело достигне присну грандиозност „Александра Невског“, или једноставну непосредност „Пеће и вука“ или топлу лиричност „Ромеа и Јулије“, дела која су Прокофјеву осигурала значајно место у савременој совјетској музици.

Диригент овог концерта Оскар Данон усретсредио је извођачке моћи нашег Радио-оркестра на тумачење УМ симфоније, уносећи топлину и жар свога темперамента и настојећи да изнесе њене позитивне стране. У пратњи Дворжаковог концерта допринео је заслуженом успеху Антониа Јанигра. Е

ОТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈИ

да