Наша књижевност, 01. 11. 1948., стр. 61

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

ДВА КОНЦЕРТА АНТОНИА ЈАНИГРА

Поред неколико успелих концертних приредби домаћих уметника, поред значајних резултата младих музичких талената на Омладинском фестивалу, обележила су увод у овогодишњу концертну.сезону и два концерта виолончелисте А. Јанигра: на концерту Радио-оркестра и на солистичком вечеру.

Уметност Јанигра приказала се ове сезоне Дворжаковим Ћ-то! концертом и веома интересантним и укусно одабраним програмом солистичког концерта. Виолончелиста наклоњен извлачењу емотивног у композицији, извођач широког, топлог и продорног тона, усто супериоран у решавању техничких проблема, Јанигро одаје и савршено понирање у стил извођених дела. Отуда се у његовим интерпретацијама не могу издвојити композиције које му „леже“ и које му „не леже“.

На своја два београдска концерта Јанигро је нашао израз и средства и за широку словенску распеваност и племениту патетику Дворжаковог концерта, и за надахнуту, али строгу архитектонику Бахове свите, и за романтичарску лепоту Шуберта и Вебера и за модерну епику у делима Мартинуа и Липовшека. У Дворжаковом концерту, делу које по своме склопу не издваја солистичку деоницу на начин класичарских мајстора, Јанигро је сугистивцим и маестозним предавањем ипак у пуној мери истакао предност свога инструмента. Најзад, Антонио Јанигро је и овога пута одабрао програм који одаје озбиљног и поштеног уметникд.

На програму симфонијског концерта било је Логарево „Приморско коло“, које је извођено већ и раније. Лака и ведра композиција, која не пристаје сасвим свом називу по свом скерцозном карактеру. „Приморско коло“ би пре могло претстављати став у већем симфониском делу него самосталну композицију. Први пут је изведена на овом концерту У симфонија Сергеја Прокофјева. Дело великих размера и озбиљних настојања, ова симфонија стоји на средини између модернистичког стварања овога аутора из времена његовог бављења у иностранству и онога стварања у домовини које је прожето руском националном мисли, 55

Држећи се у формалном погледу строго класичног начина конструкције симфониског дела, Прокофјев је допустио да се у хармднском и мелодиском смислу у овој симфонији поткраду елементи, страни класичном строго тоналном третирању партитуре. Ставови — с изузеткбм другог, који има. јасно наглашени модернизовани израз џазовског порекла —- остављају утисак зналачког мајсторства У композиционој техници, али мало упечатљиве непосредности у садржају, услед недовољне прегнантне и готово апстрактне тематике. Ни ефемерне руске теме у последњем ставу симфоније не помажу да ово иначе значајно и крупно дело достигне присну грандиозност „Александра Невског“, или једноставну непосредност „Пеће и вука“ или топлу лиричност „Ромеа и Јулије“, дела која су Прокофјеву осигурала значајно место у савременој совјетској музици.

Диригент овог концерта Оскар Данон усретсредио је извођачке моћи нашег Радио-оркестра на тумачење УМ симфоније, уносећи топлину и жар свога темперамента и настојећи да изнесе њене позитивне стране. У пратњи Дворжаковог концерта допринео је заслуженом успеху Антониа Јанигра. Е

ОТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈИ

да