Наша књижевност

796 Е Књижевност

свог пословног пријатеља. тобоже васпитања ради. Нисмо се ни једна онде удале. А ја сам била готова и за амалина да одем, само да тамо останем.

— Држаће нас новац, као и досада што је... Да останемо људи, а ако смо људи, увек је...

— Новац! Зар то ти кажеш, Стефане2 Дукат је бесмртан, Стефане, и котрља тамо где има младости и живота. Стари Капетанакис није сиромашан, али нигде никога нема, па је прави божјак,.. Куда ће него у цркву, на литургије, на сахране, где мртав восак и уље миришу. Седи, седи у цркви, док тек црквењак: „Ево вам шешир и штап, господин Ахиле, 'оћемо цркву да чистимо." Тера га, а цркву не чисте. Сваке четврте недеље, кад ми платимо да се црква опере, онда се и чисти.

Харисијадес ћути. Откуцавају бројанице, у такту, мирно. као да су руке и живци човека мирни. Рукама својим ХарисиЈадес влада, али на челу се четири попречне боре једнако стежу и растежу. Један мали физички страх смета му некако у целом телу. Заћута и жена. Тужна тишина последњих Грка без деце. Па се Харисијадес јако закашља. Јелена одмах скочи, донесе прашак, и на сребрном послужавнику грчко вино у лепој боци, ванредно умешен хлеб, и, место маслинки, мало сушеног воћа. Харисијадес жудно насу вино у чашу, заломи хлеб, а помаче у страну воће.

— Да је још мало грчкога сунца и мора! — испија вино са задовољством. И шапће: „Артос, оннос"'. Свечане речи. Хари"сијадес говори обично обичним говорним језиком Грка, и хлеб и вино, кад је за ручком, зове: „псома“ и „краси“. А кад једе само хлеб уз вино — грчко народно послужење — онда се служи речима писанога грчког језика, лепшим, звучнијим, свечаним језиком нације која има два језика на расположењу.

— Ходи, мила, послужи се: артос, оинос, вино са меденим срцем, како каже наш Хомер.

— Хвала, не могу.

Харисијадес, који прилично пије, као и многи његови сународници, појео је оба комада хлеба и испио све вино. Смирио се, разведрио се.

— Јелена, има право и Морфидис, имаш право и ти треба рађати децу. Знаш ли како Срби говоре о овом нашем буџаку католичко-јеврејско-грчком» Кажу: они фратри уопште не умиру, увек су на броју. Ако неки можда и умре, невидљиво га сахране,

заређења аи на