Наша књижевност

Последњи Грци 893

још тањи, као млада брезова кожица бледо-зеленкасто жути. Било је углављено, или бар од старца замишљено: чим стари умре, и хумка у грчкој парцели «се слегне, и покрије каменом плочом са грчким натписом — унук да прода кућу, покућство да поклони Анки, гробаревој кћери, која је имала ванбрачног сина од некада млађега старог Диогена, а он, унук: кошуље, одело, сандуче и пасош, па у Грчку, на острво Саламис, „у стари мој завичај, где -смо тукли персиску поморску силу" — одушевљавао се стари и искрено и извештачено, јер је био рођен у Солуну, и само настањен на Саламини испред Итаке, а данас сутра биће сахрањен на Хуњадијеву брегу близу Београда. Живели су деди унук, сада, до крајности једноставно. Стари је ишао на пазар, унук успремао оно мало куће, и кувао. Боца је било више у кући него лонаца. Волели су и они грчко вино са меденим срцем.

— Ми не штедимо; не, није то права реч — ми само знамо да човеку мало треба, и да нема смисла пунити кућу оним за шта човек не зна нашта ће му.

Стари је личио мало на Кинеза: глава велика, косе мало, врат много танак, очи без трепавица, руке мале, ситне, једнако у покрету.

— Јесте, не зна човек нашта ће му. Класични Диоген наш бацио је и прост судић за воду, кад је видео да дете вешто и слатко пије воду из руке.

Што је стари говорио о материјалном, то је његов унук преносио у духовно. „Нашта ће»г' Млађи Папастергије патио је много од главобоље. Слепе очи просто су се утиснуле у главу од неког притиска, а крила на носу су му вечито подрхтавала. Он је у себи често говорио: Живот је закрчен конвенцијама, не треба имати много друштвених веза, не треба много ни трговати; све то трза човека, не да човеку заправо се одморити, заправо заборавити на све.

— А шта мислиш ако би се десило да ти и ја истога дана умремо, а остане сандучићј с новцем — чији је тај новацг Сабијали смо у њега труд, рад, бриге, неке наде, и одједаред: новац тај нас не познаје, потпуно је независан од наших смрти. Злато, бесмртно, бездушно, без рођака, без обавеза. Ко сам му јаг ко си му тиг И ко смо и сами себи неки Грци, неки људи, скупљали злато, чували га, а нису знали нашта ће им.

; — Знали су, знали! Сладак је живот од дуката, и знаш то и ти! Мука свакојака да дукат тражиш, мамиш, молиш, зовеш,