Наша књижевност

Последњи Грци > 807

као танка водица, без шума и трага некуда отекло. Марина је носила и даље „матроски костим" за девојчице, и добила Немицу увернанту, образовану, строгу, али и са доста шарма. Опет мир, и добра воља међу људима. Кад је Спиди умрла жена од тешке анемије просто ишчилела — велика улазна врата су остала закључана, опело отслужено у кући, сахрана извршена рано ујутру. Касније се на гробу појавио уметнички израђен споменик, донесен из Италије: тамно сива вертикална плоча, у њој рељеф белога анђела који се благо смеши, и лети је до колена у дивном цвећу. На хоризонталној мермерној плочи два Врло мирна стиха из хора трагедије. Црнину својих кћери за мајком дириговао је Спида са укусом. Марина је спустила сукњу до земље; а глава, с црвенкасто плавом косом под великим дцрним шеширом — прави портре. Старија кћи, Софија, бледа као мрамор, дивнога раста и хода, носила је: мали црни шешир, била скоро забрађена црним крепом.

Георгије Спида није ништа нарочито радио, али је увек био печим заузет. На један уметнички начин је био заузет просто животом. Држао се своје сопствене девизе: „Најтеже је у животу живети“. И објашњавао ту девизу: „Као што човек мора темељно умрети, тако има темељно и да живи. А то значи: да увек има ноки задатак, неку дужност, неки „посао“, како се то каже, за себе, за своје, или за друге људе, за живе или за мртве. Стари Папастергије је са одушевљењем говорио о Спиди: „Једини човек који зна нашта ће му оно што има и што зна." Спида је са својим кберима радио више и боље него швајцарски заводи и гуверпанте, нарочито са Софијом, која је, као и отац, и много путовала и много чатала. На пут је ишла сама. Градић се дубоко загледао у ту појаву, говорио о њој и више но што треба, али Софија је, као и њен отац, распростирала мир око седе. Спида, кад нема Грка учитеља у школи, ишао је да га замени, подучавао децу.

· Читаве књиге је водио о својим сународницима у варошици: ко

болује од нечега хроничног, коме стално треба и помоћ и савет, како би и болестан могао радити. Спида је зајмио књиге свима интелектуалцима у варошици, чак и гвардијану у клостеру. Гвардијану, који је волео птице, донео је једном с пута папагаја. Спида је помогао новцем Цветана да отвори радњу, и он га савстовао да то буде пекарница.

— Да сачуваш лепоту, то ти је најбоље занимање.

— Шта ће ми лепота кад сам сиромах.

4 ја 55