Наша књижевност

је с

; Ме ~“

20 Е Књижевност

У супротности са слабостима субјективног фактора револуције, био је субјективни факторконтрарев олуције ванредно вешт. Умео је да искористи слабости социјалне демократије. „Демократска“ маска друге клерикалне гарнитуре уродила је плодом, Све док се светски рат није потпуно разбеснео, успевало јој је да држи на узди нарочито сељачке масе и део интелигенције. А предузеће словеначке културе је у таквим околностима — по речима Ивана Цанкара — објавило банкрот.

Поједине слабости субјективног фактора револуције дошле су, наравно, до израза и код Ивана Цанкара. С једне стране, није имао довољно идеолошког и моралног ослонца код социјалне демократије, а с друге стране био је изложен бесном и огорченом непријатељству буржоазије.

Недовољно удубљивање у теориске, филозофске основе марксизма довело је Цанкара до недоследности у филозофском схватању друштва и природе. У своме предавању „Словеначки народ # словеначка култура“ уздигао се до дивног материјалистичког објашњења културе и друштвеног развоја. Али, нарочито у неким књижевним делима каснијег доба, осећа се да је код њега прекинут тај сјајно започети развој, с којим се код нас у то доба ништа не може упоредити.

Социјалистичке основе марксизма — социјализам, улога рал“ ничке класе у друштву, карактер капиталистичког друштва и средства његовог уништења — то су његове недодирљиве константе од почетка до краја.

Спаљивање његове прве књиге „Еротике“ било је као неки симболични почетак гоњења Цанкара, које буржоазија није прекидала све до његове смрти. Године 1908, кад је свим силама тражио службу да створи своје огњиште и да се венча, предао је молбу и за новостворено место директора позоришта, али га није добио. Претседник љубљанске општине Иван Тавчар наменио је то место још раније Говекару. Тих дана писао је својој будућој жени у Беч: „Све док сигурно не добијем неко честито место, не желим НИКУД да те вучем. О, боже, кад бих само могао радити онолико колико бих желео. Али понекад је глава потпуно исцрпена, и онда не иде. Знам добро да ће све то бити друкчије кад се узмемо и зато ме наша будућност ништа не брине.“ Одгађао је дан венчања од месеца до месеца, тражио материјална средства и службу, али без успеха. Био је и остао у сталним материјалним бригама, дуговима, без куће, без жене, чак и без „прелеличиног гнезда“, прогоњен и за време рата у затвору.

Иван Цанкар желео је што тешњу везу са воћством социјалне демократије и поверљиво се обраћао Етбину Кристану, с којим је био у пријатељским односима и био спреман да ради у странци. Странка, поред својих познатих слабости није била у стању да своме највећем културном раднику пружи стварну помоћ и да га јаче привуче. Године 1908 борио се за уредништво тршћанског „Радничког листа“ и писао Кристановој жени: „И мислим да бих створио добар