Наша књижевност
Иван Цанкар 19
Цанкар је у ризницу нашег језика сасуо пуну прегршт нових. израза, метафора, симбола: подигао је до неслућених висина музикалну лепоту наше прозе и спојио је с богатством народног језика и народне психологије. Развио је необично богатство фантазије. Био је мајстор дубоке, опоре ироније. Пластично, живо, топло, духовито и ванредно логично развијао је своје мисли у предавањима и списима. Мисли и осећања, стил, језик, композиција — све је код њега крв и месо нераздвојног организма.
Сам прича о начину свога рада: „Нема човека који би тако споро и с напором радио... реч по реч, реченицу по реченицу као зрна на бројаницама.“ Ванредно је ценио професора Штрекеља и учио код њега језик.
О развоју његова језика и стила каже Иван Пријатељ: „Пут... је водио од декоративне кићености к једноставној изразитости, од музике к пластици...“
ж
Већ раније смо говорили о карактеру времена у коме је живео Иван Цанкар. То је било доба развоја светског империјализма, дозревања и победе револуције у Совјетском савезу, сазревања социјалистичке револуције и с њом националне слободе у потлаченом словеначком народу. За време првог светског рата сазрели су објективни услови револуције у Словенији. Акције маса на фронту и у позадини објављивале су је и тражиле, а онемогућила ју је незрелост субјективног фактора, социјалне демократије.
У чему су биле слабости субјективнога фактора2
Поред опортунизма и синдикализма, догматизма и других чинилаца о којима смо већ говорили и који су'довели до тога да је социјална демократија код нас у годинама рата постала прирепак и оруђе империјализма централних сила и домаће буржоазије, друг Маринко на П конгресу КПС наглашава још једно: нико од званичНиХ словеначких социјалистичких вођа није се доследније удубљивао у марксистичку теорију. У теориском погледу владала је у словеначком социјалистичком покрету страховита беда и заосталост. Уколико је било „марксистичких“ теориских покушаја, сви су били Не само под утицајем аустро-марксизма, већ и отворено малограђанских и буржоаских идеологија, нарочито масариковштине.“ У томе је био теориски извор неправилног схватања националног питања, сељачког питања и питања стратегије и тактике револуције. Тако наша социјална демократија — по своме воћству — уствари није имала много заједничког с марксизмом, сем наравно — имена. Ако Исидор Цанкар и други доказују да Иван Цанкар никада није био „марксиста“, имају донекле право. Иван Цанкар био је Код нас заиста једина значајна личност, културни радник, који је критиковао званични квазимарксизам — с левице, с гледишта ин-
тереса пролетаријата, приближујући се јако на тај начин истини Марксове науке.