Наша књижевност

18 Ћ Књижевност

пао. Истина је да је за нама немирно време сазревања наше револуције, њеног размаха и победе, и да у то доба, наравно, „није било довољно времена“ за леп језик и стил. Међутим, с установљењем нашег новог друштва, тај разлог постаје све неоснованији.

Какав је карактер и извор лепоте Цанкарева језика

Цанкар је често-товорио о народном језику Прешерна, Левстика, Трдине и других. Трдину је, наравно, у звезде ковао због необичне лепоте његова језика, који му се чинио „као да шуме издалека нотрањске шуме. Опазио сам како је још и сад, туђим звуцима искварен, богат њихов језик. То богатство извире из словеначког мишљења и осећања, не из Плетершника.“ (Подвукао И. Б.). Цанкар је стављао у уста својим јунацима значајне речи, које је брижљиво тражио у животу, мерио и одбацивао, и тако у кратким, отсечним реченицама често давао сву карактеристику човека. У том није било ни једне речи сувише или премало. Како је ненадмашно (у „Мартину Качуру“) рекао све о брдском жупнику у његовој врло краткој, класичној недељној проповеди! Како је мајсторски умео изразити унутрашња расположења, немир, страх, понос, очајање! Све је било у избору ритма, мелодије, симбола, у избору мисли и израза! Кад слуга Јернеј први пут осети власт младога Ситара, веје из описа предела и из мелодије реченица сета, жалост, терет: „Јернеју се учинило да га они исти зелени прозори не поздрављају више тако топло као што су га увек поздрављали; и да је на кући, на целом белом дому као тиха горчина удовице.“ Реченице су овде дуге, пуне дивних добро нађених метафора („тиха горчина удовице“).

Друкчији су ритам, језик, мелодија, метафора, кад Јернеј дође у ЈЉубљану. У опису ЈЉубљане реченице -су кратке; у свакој реченици се гомилају нова збивања, нови утисци за Јернеја, високе куће, много људи, духовници, „од јутра до мрака звони и презвања“. У темпу и нагомиланости збивања изражена је Јернејева унутрашња пометеност и несигурност. А све је описано из перспективе мисаоног хоризонта Јернеја — конзервативног пољопривредног радника, који упоређује мноштво људи на улици с литијом и вашаром. Тако се Цанкар умео уживети у унутрашњи живот народа и насликати га шкртим, одабраним средствима! — А на крају новеле, кад Јернеј запали имање, Цанкар изражава његов понос, олакшање и мушкост сасвим другим средствима, Јернејевим смехом: „По лулу сам ишао, драги моји! Нисам хтео да изгори и моја лула, коју сам заборавио код куће кад сам пошао на пут. Зар не гори пријазно моја кућа, зар није лепа моја ватра2 Ко има лулу, нека је запали: има доста ватре!“

Даља карактеристика Цанкарева језика и: стила јесте његова апсолутна искреност, која не зна за колебање. За њега је у највећој мери значајно оно што је он сам написао о стилу и причању Јанеза Трдине: „Човек има за време његовог причања најпријатнији утисак који читалац може имати: Тако је мислио као што је писао!

ас