Наша књижевност

22 ; Књижевност

слични дани наступили тек за време народноослободилачке борбе и нераздвојно су везани с именом Партије, Тита, Кардеља. Последњих година свога живота Цанкар је већ био физички врло исцрпен и заморен. Тада је написао и цртицу „Моје собе“, где каже да су све те собе у којима је живео биле само станице, а кућа ће му бити — гроб. Ова мисао је слична мисли његова друга по величини и трпљењу — Франца Прешерна у Сонетима несреће.

Ипак дубљи поглед у „Моје собе“ донекле мења слику. У последњој реченици цртице каже: „Спаваћу дуго и рђаво, ружно ћу сањати; али ћу спавати код куће.“ Као да је хтео рећи: не желим умрети, а пошто тако мора бити — бар ћу имати своју кућу, коју у животу, у овој „срамној садашњости“, нисам могао стећи својим поштеним радом.“

Управо запрепашћује како је наша старија књижевна историја која се бавила Иваном Цанкаром ћутећи прелазила преко његове друштвене и идејне улоге и његове борбе са званичном буржоаском стварношћу у књижевности и у култури. Иван Пријатељ прелази поред тог проблема као да ништа није ни било и, као да је узгред одмахнуо руком, понавља песмицу о „малом и неслободном народу“, што је узроком трновита пута наших уметника. Иван Графенауер, опет, у својој историји књижевности удара у струне папинских енциклика и каже: „У борби против филистарства и хипокризије пробудиле су у Цанкару дубоко саучешће (!) према слабима и залуталима... и самилосна (!) љубав према бедницима и патницима ...“ Иронија је да су на крају крајева још највише рекли они који су га тумачили помоћу комплекса Фројда и Адлера, јер су бар у његовој младости узимали у обзир његову друштвену проблематику. Јасно је да све то у свести народа није више могло сахранити истину о Цанкару. |

Иван Цанкар је у својим делима дао жестоку, разорну, дубоку критику буржоаско-велепоседничке класе у нас. Приказао је сав њен лажни, претворни „патриотизам“, који нема ништа заједничко с истинском љубављу према домовини. Цанкар је у својим оштрим сатирама разголитио сав противнационални и противкултурни лик реакције, какав се касније показао у свој својој крвавој голотињи и какав се показује данас. У исти мах је, опет, високо уздигао барјак истинске, чисте љубави према домовини, према радном народу. Та љубав нема ништа заједничко с „господском домовином буржоазије, којој је објавио. безобзиран рат. Требаће још много писати и говорити о Цанкареву патриотизму.

Када је године 1908 хабзбуршка солдатеска анексирала Босну и Херцеговину, помагала ју је сва словеначка реакција. Она је у том гледала проширивање југословенског простора у оквиру монархије и „повољне шансе“ за проширивање тржишта на заостали југ, 0 чему је много фантазирао Крек, а за њим Препелух. Словеначка социјал-демократска странка у већини је загазила у те буржоаске, националистичке воде. А Иван Цанкар је том приликом написао оштар протест против милитаристичког империјализма и против та-