Наша књижевност

пега север Зешни

Иван Цанкар 23

квог „патриотизма“ у своме спису са значајним насловом „Лепа наша домовина“. На крају „Лепе наше домовине“ каже:

„Ја, браћо, знам за домовину, а ми сви је слутимо. Оно што су нам силом отели, за што су нас преварили и што су нам закинули, вратиће нам се са стоструким каматама! Наша домовина је борба и будућност; та домовина вреди најплеменитије крви и најбољег живота. Из муке, трпљења и ропства безбројних милиона израшће наша домовина: читава ова лепа земља са свим својим неизмерним богатством. Тада ће остати још само горка и ружна успомена на ту господску домовину, на ропству саздану, крвљу и сузама заливену, срамоту човечанству, потсмех правди...

Друкчију ће мелодију добити песма о лепој нашој домовиНИ и Е

Године 1913 одржао је Цанкар у ЈБубљани предавање „Југословени и Словенци“. То је у оно доба најбоља и у суштини сасвим правилна оријентација и оцена балканског рата, Аустрије и будућих односа између народа Југославије. То је био курс за револуционарни слом Аустрије. Због цензуре која га је после тога предавања ионако прогонила, те је био осуђен на затвор, није могао говорити сасвим отворено, али је ипак све рекао. То је била жестока, поразна, уништавајућа, критика старе Аустрије, у коју је Цанкар излио сву срџбу и отпор народа против старе хабзбуршкоаустриске тираније и њених домаћих лакеја. То је била права мајсторија искоришћавања „проклетог Езопова језика“. У току предавања уносио је допуне којих није било у рукопису. Полициски чиновник оптужио га је да је између осталог рекао и ово: „Будимо као Мацини у Италији“. Цанкар је то одрицао, али је био осуђен и за то, с логичним образложењем да је то био природан закључак његова излагања, било да га је рекао или није. — У супротности са шпекулацијама и ослањањем на овај или онај империјалистички табор, што је била идеја водиља политике свих словеначких странака за све време рата. нагласио је да је сада за Словенце најважније у решавању југословенског проблема ово: „да сви заједно. колико нас има, научимо напамет стару српскохрватску пословицу: „Уздај се у се и у своје кљусе.“ ~

Цанкар је у дивним делима немилосрдно демаскирао буржоаске установе: њихову цркву, странке, судове, школе, милитаризам, бирократију. Сетимо се само његове „најбоље новеле“, како је сам говорио, „Слуге Јернеја“, коју је тако лепо идејно анализирао Борис Мерхар у „Класју“ и што зато није потребно овде понављати, Безброј пута је указао и на сазревање оних сила које ће сатрти сав тај огромни апарат „лажи, насиља и неправде“.

ж

После његове смрти клерикалци су покушали да сакрију прави Цанкарев лик, а пре свега да га удаље од народа. Либералци су, опет, пошли путем Ивана Тавчара, који није хтео истакнути ни црну