Наша књижевност

24 Е ; Књижевност

заставу приликом његове сахране, а за време шестојануарске диктатуре званично су уклањали из школских уџбеника његове радове. А пролетаријат и Партија знали су да су они једини наследници тога богатог и великог наслеђа. Друкчије не може ни бити. То сазнање је угирало све шире путеве. Данас је Цанкар драгоцена својина свих југословенских народа.

У данима народноослободилачке борбе бригада Ивана Цанкара водила је последњу борбу за Јернејеву правду раме уз раме с бригадом Матије Гупца, Франца Прешерна, Тонета Томшича.

Иван Цанкар, правилно тумачен и очишћен од изопачавања постаје све више добром свега раднога народа.

Обистињује се његово пророчанство из 1907 године:

„Када пропадне — и, дај боже, да се то ускоро деси — ово труло, свим највећим греховима оптерећено друштво, не сме с њиме пропасти и оно што су саградили у његовом суровом ропству наши културни радници. Тада ће се видети да су наши културни радници у ропству неправедног и непоштеног друштва радили за народ, да

ће народ кад стане својом тешком ногом за врат томе лажном на-.

роду и лажном народњаштву, брати плодове с онога дрвета које су културни кулучари садили за своје незахвалне господаре и залива-

ли га крвљу свога срца. — Све што су радили и што су остваривали, све за што су страдали и умрли наши радници — од Трубара и Далматина, од Матије Гупца и побуњених кметова —— до Прешерна и

Кетеа и до свих оних који трпе и раде у срамној данашњици — све ће то једном бити слободна имовина народа!“

(С истинским поносом и топлом захвалношћу у срцу сећамо се Ивана Цанкара приликом тридесетогодишњице његове смрти, свесни да изградњом социјализма клешемо „гранитни темељ зграде“ коју је он слутио. припремао и за њу живео. И у тој згради ће на

почасном месту бити урезано име Ивана Цанкара.

(Са словеначког, Ј. Х) Иван Братко

КРН о