Наша књижевност

34

Књижевност

И сељак се здрави на истом путу С другом радником.

Зрењанин види: расту димњаци, Цесте,

Палаче. Кроз вреву машина — ратни поклици: Норма!

Кубици!

Еј бритадисто, и сутра дан ће.

А онг

Да виси

Заувек урамљен стаклом

На слициг

Зар он који увек међ прве је стиза Олујан у боју,

Да сад не пева песму рада7

Зар не певати

Пре но што падне

За људе,

Слободу — земљу својуг

Рафал и јуриш.

А он још — метак.

Метак им врати.

У хладној ноћи

Под окомитим оком смрти Без иједног метка

До коже

Го се осети.

Тад бомбу за крајни случај Полако отшрафи

И баци

Низ понорне очи таме без свршетка Пред убице

Престрављене

И помисли:

Другови градитељи