Наша књижевност

Војничка пушка 43

писати. Њој је речено да писмо ни за живу главу не даје ником другом, већ Војину лично у руке. Пошто га није нашла, јер је радио у дневној смјени, дјевојчица се вратила кући. Драгиња је одлучила да пушку однесе у гај, за дан-два, док се не састане са Војином. Управо је пошла по њу, кад се на вратима појавише два војника, један здепаст, руменог лица, са домобранском капом сиве боје и прилично одрпаним одијелом, други црн као гавран, са бразготином на лицу, у новој усташкој униформи препуној дугмета са латинским словом „Џ“. Отворивши врата, усташа рече са прага:

— Донеси нам све војничке ствари које кријете у кући. Боље ће бити да их донесеш ти, него да их ми тражимо.

Дјевојка мирно одговори:

— Ја не знам низашта. Ако сте у овој кући некад нешто оставили, ви то и узмите.

— Тешко теби ако ми што пронађемо.

— Пронађите ви, слободно...

Усташа се зачуди овој дјевојачкој дрскости и помисли: „Да шта има, умирала би од страха, не би се овако изазивачки понашала.“ — Имаш ли браће»

— Немам.

— Помрлиг

— Нисам их ни имала.

— Оца2

— Умро је прије три године.

Усташа већ поче да заборавља на своју дужност. Очи му заиграше као, да говоре: „Нисам ја баш тако страшан као што изгледам. Баци бар један милокрван поглед на мене.“

Како се дјевојка на њега није обазирала, усташа се намршти и поче са домобраном њушкати по кући, преврћући покриваче на креветима, завирујући у строже са сламом и кукурузовом перушином, у ормане и ковчеге, не трудећи се да забоде нос баш на свако мјесто, као сити пас који од многобројних костију пребира и грицка само оне са којих људи нијесу сасвим оглодали месо...

____ Сјутрадан је Војин са старим Марком 'ископао у ђубренику јаму, простро у њу навиљак сламе, ставио пушку са муницијом и затрпао је ђубретом. Али, чим су се откучили неколико корака од мјеста на коме су сакрили пушку, старац је почео да кука: „Не ваља. Несигурно склониште. Чим војници баце око на ђубреник, речи ће: овдје су Ћурчије закопале топ. Њуш, њуш и — пронаћи карабинку. Не ваља. Треба тражити боље мјесто,“

Старац је сматрао да је то боље мјесто — гај. Густ је, скоро непроходан, пун купина, црног трња и глогића. Кад пушку закопају у трњаку, неће је наћи ни батаљон војске. Али гај прокишњава, напашће пушку рђа чим је додирне влага. Због тога су за пушку направили од јелове даске сандуче, слијепили га кељом и оковали лимом по угловима. Али чим су се одмакли два корака од грма под којим су пушку закопали, зацвилио је стари Маркан: „Не ваља,