Наша књижевност

У ТУ ИИ УР ТИНА ИУ и

44 Књижевност

Војине. Наиће ће војник, свратити да крај грма врши ону ствар, и, онако чучећи, докон, опазити да је ту нешто закопано. Не ваља, душе ми. Треба тражити боље мјесто.“ ;

То боље мјесто је било прилично тешко пронаћи, јер је опасност стално бубњала у њиховој свијести: „Ту сам ја, близу. Сваки час вас могу зграбити за врат.“ Али је стари Марко много шта доживео у свом сиједом вијеку, многе су му тешкоће пресијецале пут, али га ниједна није побиједила. Једном, на примјер, док је са Војином тесао у шуми грађу за кућу, ујела га је за десни кажипрст змија, онај најљући „шарац“ од кога се умире прије него човјек попуши цигар дувана. То се десило на дан хода од свих болница и свих доктора. Знао је Марко да би, док би стигао у Приједор, испустио душу, и он се прекрсти: „Помози, боже и свети Ђурђу, крсна славо моја“, па метну прст на пањ и заповиједи сину: „Сијеци, дијете, док отров није отишао у срце, сијеци; оде глава.“ Тако му је Војин отсјекао сјекиром кажипрст на десној руци. Рана је убрзо зарасла и Маркан се, хвала драгом богу, и данас налази међу живима.

— Знаш шта, Војине, — рече старац, — има једно згодно мјестанце, срце ће ти затреперити кад за њега чујеш.' Зазидаћемо је у шпорет који смо јуче почели да зидамо.

Још прије три године почели су Маркан и Војин да праве нешто кућице, од осам са четири метра, и мало помало довршили су је пред сам рат. Ових су дана почели да зидају шпорет у собици.

Ставили су пушку у оно исто лимом оковано сандуче, до зида собе, у темељ шпорета. Направили су око ње свод од цигаља и, уз: светлост петролејске лампице, зазидали је једне ноћи.

М

Јусуф Незировић је припадао оној врсти људи које животни догађаји носе а да им се они не одупиру, као што ријека на својој површини носи разноврсне отпатке. Са истим онаквим жаром с којим је послије двадесет и седмог марта отишао на фронт да се бори за Југославију, он је почетком маја добровољно ступио у Павелићеве усташе. И један и други поступак био је за њега сасвим природан, подједнако моралан и родољубив, колико оправдан толико и неопходан. Јер нема у људском животу много дана на одмет да би их он упропашћавао у глупој тузи за нечим што је можда и волио, али што је у неповрат отишло, што је занавијек изгубио. Свој вијек треба човјек паметније да проведе.

Спроводећи замашне и добро припремљене њемачке планове о уништењу југословенских народа, усташе су отпочели крвави обрачун не само са Србима, већ и са свим оним родољубима који су имали храбрости да пред масама осуде њемачко - усташку творевину „НДХ“ и да народ припремају за борбу против њих. Први одреди усташа који су основани по свим градовима, општинама па