Наша књижевност

одн

Војничка пушка . 45

и селима, васпитавани су у оштрој мржњи према свему што није њемачко - усташко, што им се супротстави и што им не хтједне вијерно да служи. Усташама су давана сва могућа права и овлашћења, пуна слобода у изналажењу средстава за обрачун са противницима. :

Ово се Јусуфу нарочито свиђало. Дивио се чврстој руци поглавника и' оних у Загребу — ту је мислио на њемачку команду и њемачке окупационе трупе, које су Павелићу, да би им вјерно. и предано служио, и туриле комад меса у зубе. „Ови се не мисле шалити — расуђивао је усташки редов Јусуф Незировић. — Нема мрдања, нема обазирања. Убити за ријеч, за миг — то је светиња. Нож је мој бог...“ Пе ~

Ове ријечи је Јусуф чуо од свог сатника, у четном строју, и био је необично радостан што их је упамтио. Он их је примио за своје, као што би их сјутра, да се не дај боже нешто тешко деси, заборавио и научио нове које би му натрпали у лобању. У том погледу је Јусуф личио на коња, који се врло лако навикне на господара, заволи га и вјерно му служи, али га исто тако брзо заборави и подмеће леђа под другога, носећи га пожртвовано као и његовог претходника. у

Међутим, Јусуф је имао и извјесних својих разлога, можда пресудних, због којих је био присталица „чврсте руке“ и најсуровијих мјера када се радило о Србима, које је он називао „власима“. Остало је из прошлости између њега и „влаха“ много. непречишћених рачуна. Син трговца и гостионичара, човјека са масном зарадом, добрим положајем у друштву, он је навикао на празни и беспосличарски живот. Пијан, са слинама под носом, он се коцкао на картама и билијару и тукао се са људима седмично бар једанпут. Гегајући се пијано, узимао је пивску флашу или столицу на којој је сједио и млатарао њима по димљивом ваздуху очеве гостионице док неком не би разлупао главу или пребио руку. Сиротиња, и српска и муслиманска, јако га се бојала, али је било људи који су му и пријетили, А кад га је неки Славко Родић, гарав момак са дугом гривом испод шешира, распалио тољагом по зубима, од чега му је на десном образу више уста остала бразготина, он се мало примирио и више није тако лако насртао на Србе, иако им је У души остао дужан.

Чим је дошао у љешљански гарнизон, Јусуф се обријао, потшишао и добро опрао сапуном и хладном водом. Лијепо се зачешљао раздијеливши косу попут Нијемца. Обукао је нову кошуљу, очистио, намазао и усјајио ципеле. Тако дотјеран је отишао пред зидно огледало, у коме се гледао, намигивао сам на себе и задовољно смјешкао, размишљајући како би у овом крају дошао до дјевојке с којом би се могао мало провести. То ваљда неће бити тешко, јер он посједује власт и љепоту — двије најпривлачније ствари за жене.

__ Док је вршио преметачину Драгињине куће, ове дјевојка му је запала за око, нарочито оне њене пуначке ноге, каквих у град“