Наша књижевност

у па МИНИ" а И МЕРУ РТУ о 5

46 Књижевност

ских дјевојака никад није видио. Настојао је да буде учтив и пристојан, намјерно није викао да би се показао као човјек поштених намјера, који се у борби за жене ни за трунку не користи својом моћи. Али кад је код дјевојке наишао на очигледан презир, одмах је показао своје лице грубијана, и ма да није ништа рекао, мислио је док му је крв ударала у слијепоочницама: „Бацио сам око на тебе, птичице, а она на коју Јусуф око баци, та му се баш не може лако отети, па да је ћерка и самог алаха.“

М

Двадесет и петог маја двије чете усташа сакупљених из разних гарнизона вршиле су претрес по селима Војинове општине. Тако се Јусуф наједанпут нашао пред кућом која му се учинила позната. Да, познао је одмах ову тратину више дворишта, високу ограду од цијепаног храстовог коља поплетену прућем, воћњак и башту ниже куће. Само се Јусуф дуго морао мислити док се сјетио да је ову кућу видио прије два мјесеца, кад се враћао са југословенско—мађарске границе, као војник армије која се распала. У овој кући је Јусуф преноћио, попио скоро литар ракије, појео пуну здјелу купуса са говеђим месом и пуну здјелу киселог млијека. Међутим, данас га мисли о купусу, месу и киселом млијеку нијесу занимале. Једна мисао је сада царовала у Јусуфовој глави: „Ја сам једном човјеку из ове куће продао карабин. Где ли је тај карабин>“

Стари Маркан је сједио поред шпорета, и сркао шољицу вруће варенике. Игледало је да старац, онако згурен, сув, пепељав и сијед, ни ногом не може макнути а камоли да крије оружје.

Јусуф нареди: |

— Донеси, чича, све војничке ствари које кријеш.

— Моли се драгом богу, дијете, — рече старац побожно се крстећи, — видиш да сам једном ногом у гробу.

— А Војинов карабин>

Старац се трже као да му је неко на сићушно срце притиснуо плочу леда. „Откуд, пас, зна за пушку и Војина» Да ме, курва, не измудрује2“ Маркан рече:

— Никакве пушке нема мој син. Он је неспособан за војску. Он поштено ради у вашем руднику.

У спору који је настао између њих, Јусуф је тврдио да се њих двојица познају, да су једне ноћи заједно и ракију пили. Оштро и строго, док су му у угловима усана избијале грудвице бијеле пјене, он је сиктао старом у лице како је те ноћи продао његовом сину карабин и како сада старцу једино преостаје или да покаже реверс да је пушку предао властима, или ће му у противном одлетити глава са рамена. Пошто Маркан није могао исисати реверс из прста, јер га никад није ни примио, он је непрестано понављао како је невин и како никаквог Јусуфа не познаје. Усташа схвати да је свака даља препирка са старцем узалудна. Пошто се Војин налазио на послу,