Наша књижевност

Брдо

РА КЕ

Војничка пушха 47

“

Јусуф нареди старцу да обавијести сина да се сјутра обавезно мора јавити у љешљанску жандармериску станицу. ·

Враћајући се у гарнизон, Јусуф је окренуо поред Драгињине куће, која се налазила више рјечице Стрижне, одмах испод Љешљана, и поред које је пролазила граница између њене и Војинове општине. Затекао је дјевојку како на ријеци пере нечисте рубине, кошуље, мараме, пешкире и плахте. Ноге су јој биле у води до кољена. Крајеве бијеле кошуље и плаве рекље задјенула је за појас да се не уквасе. Лице јој се руменило као мавез, врело и пуно крви. Он се, наоко приступачно и срдачно, насмија, показавши низ бијелих зуба, и рече:

— Добар дан!

— Бог помаже!

Војник је похвали:

— Види се ко је ваљан.

Она одговори да обавља свој посао, као и увијек. Јусуф се охрабри и помисли: „Проговориће та тврдица, још како.“ Необично му би драго кад дјевојка на питање: „Колико имаш година2“ одговори: „Двадесет“. „То су најзрелије дјевојке, помисли он, у додиру е њима људи изгарају као на живој ватри. Не ваља имати посла са балавицама.“ Он продужи питањем:

— Како ти је име»

Тада му дјевојка одбруси:

— Слушај, војниче. Иди ти за својим послом, а мене остави на миру. Шта ће рећи народ о мени: стоји са непознатим човјеком и разговара с њим као са рођеним братом, без стида и срама. У нас ти је такав обичај: мушкарац са дјевојком смије да разговара само у присуству родитеља, оца или мајке. Насамо се не састају док се не узму.

Тада се Јусуф сјети да је она Српкиња. Од тога му се згади. Све оне искрице њежности, које су се можда и појавиле у његовом срцу, погасише се. Душа му се испуни мржњом према овој дјевојци, крв му удари у главу замрачујући му очњи вид.

Он је грубо зграби тврдим шакама и, затворивши јој уста дланом лијеве руке, повуче је из воде у жељи да је обори одмах ту, у плећини више ријеке. Она пригушено јаукну и, свом снагом коју је у страху прикупила, загризе му маљаву лијеву руку испод лакта. Отрже се од њега и поче да бјежи. Забезекнут, јекнувши из свег грла од бола, Јусуф десном руком потеже револвер из жуте кожне футроле која му је висила на опасачу,'и окиде на њу три метка, један за другим, па без журбе оде према Лешљанима.

Идућег дана је устао врло рано, обуо се, опасао револвер, доручковао и, разјарен и огорчен због јучадрашњег догађаја са Драгињом, једва је чекао кад ће му се пред очима појавити Војин Ћурчија.

Војин је од куће до Љешљана имао пуна два сата, лако је досад тај пут преваљивао за четрдесет минута. Ишао је мртвим и тромим кораком осуђеника, застајкујући и гласно премишљајући.