Наша књижевност

МР ЧЕ он НА

48 Књижевност

Питао се да ли уопште да иде у руке том човјеку за кога је, према очевом причању, претпостављао да је Јусуф Незировић. Да бјежи од куће На тај начин ће главу можда и сачувати, али ће упропастити кућу и родитеље. Не, поћи ће право у касарну, озбиљан и дрзак као да је невинији од сисанчета. Казаће да је пушку предао, али да је реверс изгубио. Та није он луд да даје главу за лудорије. Пушку је од Јусуфа узео мислећи да ће.се у Босни Нијемцима пружити отпор. Пошто отпор није пружен, задржавати пушку послије слома читаве једне армије значило би пуку бесмислицу. Осим тога, што је још врло важно, он ради у руднику од првих дана доласка Нијемаца. >

Држао је Војин Ћурчија много до поштења, до своје сељачке части и до истине. Без школе, неписмен, зарађивао је хљеб својим прстима и својим знојем. Свој рад је цијенио а туђи поштовао. Никад није беспосличио. Кад дође из рудника, умије се и пресвуче кошуљу, отспава пар сати, затим устаје, Одлази на њиву да оре, копа, коси Засијавао је орање, садијевао стогове пшенице, пластове сијена и кладње зоби. Обрезивао је и поткресивао воћке, јабуке, крушке и шљиве, калемио младице и пресађивао саднице. С јесени је пекао ракију, одлазио на перушање кукуруза и туцање конопље. — Родитељи су се поносили њиме говорећи како ће му наћи најбољу дјевојку у срезу. Комшије су му се дивиле: „Нема вриједнијег момка у девет села.“

Но, ето, тај Војин Ћурчија, који у свом вијеку никад није слагао, ријешио је данас да лаже. Да лаже сваку ријеч, свако слово, јер је то био једини излаз, јер је пушку имао а хтио је доказати да је нема да би је сачувао.

Десет дана, скоро два мјесеца је Војин Ћурчија испитиван у затвору, саслушаван и преслушаван, мучен и полијеван леденом водом да се поврати из несвијести. Свим испитивањима је присуствовао и њемачки наредник Краус, снажан војник у цвикеру и ћелав, који је на Војинова одбијања да призна да скрива пушку, бркљачио нешто неразумљиво, послије чега су Војина поново одводили у мрачни, вашљиви подрум без прозора и пун блата. Уочи самог устанка Јусуф му је ципелом сломио два ребра, запријетивши му да за премишљање има још само два дана времена и да му глава виси о концу тањем од длаке.

У

Двадесет и други јуни 1941, дан у коме се канцелар Трећег немачког царства са поткресаним брчићима усудио да нападне Совјетски Савез, смаграјући да ће је смрскати у трен ока као маљем муху, тај дан је на Козари претворен у народни празник, већи од сваке крсне славе. Додуше, није се јело ни пило као на славама, јер људима није било до тога, Радосни, они су се сакупљали по шумарцима, у житу, у виноградима и конопљама, гордо говорећи како је куцнуо одлучујући час. ·