Наша књижевност

Доситеј Обрадовић . > 55

- .

га развија у све ширим размерама. На то су га ободрили- сусрети и разговори са младим Павлом Соларићем. Њихов је план у први мах да објаве них књига најпотребнијих народу, какво је, на пример, обимно Земљеописаније које је Соларић спремао и касније објавио у две свеске, стално потстицан Доситејем у овом послу.

Овај Доситејев сусрет са Соларићем претворио се у дубоко пријатељство: Иако су их раздвајале године, то су била два сродна духа. Обојица велики родољуби, племенити карактери и врло образовани, Доситеј и Соларић одмах су се разумели. Дотле прилично усамљен, Доситеј сад показује тежњу да буде оснивач једног просветитељског покрета, да се окружи сарадницима и младим људима које ће изградити да би продужили његово дело.

Соларић није био у Млецима кад је Доситеј тамо стигао, него у Падови, где ће га Доситеј походити. У то доба тамо се нашао и Атанасије Стојковић. Разговори које су водила ова три значајна српска књижевника били су врло важни и оставиће трага у њиховом доцнијем раду, нарочито код Соларића и Доситеја, али и код

Стојковића. „Свешчени дни!“ — казује о тим падованским састанцима Соларић. „Тајна вечеро Тројице на крајњем иза свију жилишча славенских западу!... Ми смо о человјекољубију највише

онда собеседили, све относително к превозљубљеним једноплемеником нашим; и ја сам се отада дерзнуо, славној, по могућству мојем, подражавати двојици.“

Може се доиста сматрати да је овај сусрет утицао „на Соларића да се сасвим преда књижевничком позиву, али је и Соларић донекле потстакао Доситеја.

Соларић се баш у то време бавио проучавањем старих српских инкунабула и палеотипа, — првих наших књига после проналаска штампе, штампаних у Млецима и по разним нашим. манастирима. Као калуђер, Доситеј имао је прилике, нарочито у прилично богатим књижницама далматинских манастира Крке,- Крупе и Драговића, а и у црногорским манастирима, да види наше србуље, али му је њихова важност сад била разумљивија, после Соларићевих тумачења. Разговарајући с њим о старим српским књигама, он се још више одушевио за своје просветилачке и издавачке планове. „Нек учини љубов наша-чудо, — каже он у предговору Етике — и нека воздвигне из гроба заборављења благо име Божидара Подгоричанина који... даде... у Млеци содјелати штампу и различне... штампати књиге, и тако... сачува од паденија како благочестије, тако и име рода свога“, па додаје: „Радуј се, благодјетелна ... душо! Ги ниси умрла, зашто има и сад Божидаровићаз) који по стопам твојим ступати желе,“

У таквим мислима и у таквом расположењу Доситеј приступа издавању своје Етик е. Написао ју је, додуше, „следујући систе-

ми... г. професора Соави“, али то је сасвим слободна прерада, у

понечем оригинално дело. У њој је пуно Доситејевих уметака и

5) По свој прилици алузија на његовог мецену Драгу Теодоровића.

и цин

ар