Наша књижевност

ПРИ би

мо рана залута ал аргон дарчааеа н 5аа АКИ2Е Зда

'58 ; Е Књижевност

преко Арсенија Гаговића, архимандрита Пиве, те везе обновио, ступивши с црногорским митрополитом Петром [у преписку. :

У једном значајном писму он излаже Петру 1 намеру која је сад већ читав програм и план једне платонске академије: „Мени би било као да први ред... благодјетелним воздухом дишем — пише он из Трста првих дана пролећа године 1805, — кад бих слатким сводобним ... воздухом где нибуд дисати почео: то би за мене блаженство било... Ја једва чекам да се наше преизрјадно „Всеопште земљеописаније“ у Венецији соверши и желим ђегод међу моје сродне, миле. људе поћи гди би се једно лепо училиште воздвигнути могло и, ако и малена, штампарија за потребу школе = целе нације установила. Мислио сам овде припочекати, да се види шта ће се из српске инсурекције родити.“ Али сад, кад га владика благонаклоно поздравља, Доситеј помишља да се његова намера може остварити и у Црној Гори. По свој прилици у њеним приморским манастирима. „Место, које ми желимо, ваља да је обитано, не усамљено, гди је земља родна, лепа и плодовита, гди растови и лепе липе расту. Наши ученици ваља сваки дан по два сата у вртограду своме земљу да делају и да се никаквој мекости не предају.“ Пошто је тако изложио своје планове и жеље, он позива Петра Г да се изјасни о овој његовој понуди. Доситеј то, наравно, чини с пуно обзира: „Ваше остроумије и здрави разум... може из ово мало ин даље и ширије судити што би ми ради. Ако нас с чим обнадеждити можете, знам да ћете то радо учинити човеку који вас обожава“...

Нажалост, Петар 1 није могао примити Доситејеву понуду. За тадање скромне прилике у Црној Гори овај план био је неостварљив, да не кажемо готово фантастичан. |

Међутим, из Србије почеше стизати све повољнији гласови. Устаници беху узели неке градове и знатно проширили слободну територију. У Доситеја се јавља све извеснија нада. Кад му се руски пуковник, Србин Тодор Симоновић јавио са Кавказа, Доситеј му у свом одговору помиње ту своју наду: „Не могу ти исказати у каквом смо благонадеждију о на боље љубиме наше Сербије премје-' њенију.“ И уздајући се у цара Аелксандра 1 да ће помоћи српскоме народу да извојује слободу, Доситеј једва чека час кад ће, учећи младеж у српским шумама, бити најблаженији међу људима. То је писао 15 јуна 1805,5) а три дана доцније још одређеније јавља своме синовцу Григорију Обрадовићу, директору школа у Банату: „Ако Бог да какво добро измењеније ствари у Србији (као што нас новине обнадеждавају) радо бих у земљу прародитеља прешао.“

У то време Доситеј се налази у преписци с још једним црквеним поглаваром, митрополитом аустриских Срба. Стефаном Стратимировићем, чији је утицај био врло велики на бечком двору и међу високим чиновницима Аустрије. Мудар и окретан, Стратимировић је чинио знатне услуге устаницима, приказујући их повољно код аустриских власти. У исто време, знајући добро каква је аустриска