Наша књижевност

И

|оситеј Обрадовић

_ је међу тршанским Србима велики утисак. Узбуђен је и Доситеј,

па пише Соларићу да и у Млецима настане код наших људи, трговаца и официра аустриске посаде, „да пошљу коју хиљаду форинти у зајам Србљем, који сада за род и отечество благополучно војују.

Он сам дао је половину „од свега што има“: четири стотине фо-

ринти, знатну своту према тадашњој вредности новца. „Овакове прилике никада нисмо имали... к целоме роду и имену српскоме праву љубов показати“, каже Доситеј и препоручује „свакоме ко може помоћи, нека усрдно и топло о том гори.“

Тих првих дана устанка Доситеј пишеи Пјесну на инсурекцију Сербијанов коју штампа у Млецима и растура међу пријатељима. Из његових наивних, али искрених стихова избија најчистије патриотско осећање:

»

Вестани, Сербије! Востани, царице! Покажи Европи твоје красно лице...

Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била! Босна, сестра твоја, на тебе гледа Херцегова земља и Чернаја Гора,

далеке државе и острови мора...

Востани, Сербије! Давно си заспала, у мраку лежала; сада се пробуди

Е и Сербље возбуди!

Вести о устанку свакако су још више појачале Доситејеву намеру да оснује школу. Пишући неким пријатељима у Карловце, он их моли да узму хиљаду примерака Етике и распродаду за готов новац „од којих свију капитала намеравамо... гди буде највећа потреба и прилика, међу родом нашим једно лепо училиште воздигнути“. Он се у својим писмима све чешће бави том мишљу и већ улази у појединости. У почетку године 1805 од поручује једном пријатељу у Шибенику: „Неки младић пише ми из Шибеника... каже ми да љуби науку и иште од мене совјета: Кажите му да кад с мојим содружником [П. Соларићем] наше дело "у: Венецији свршимо, намеравамо гдигод установити школу, које кад буде, и он то чује, ако је управ трудољубив и науке желатељ ... нек к мени дође; за науку плаћати неће.“

Али.су вести из Србије противуречне. Доситеју још није јасно како ће се устанак развијати и шта ће донети Србији. Међутим, он све више увиђа да му је ради подизања завода и заснивања једног културног средишта потребна слободна земља; зато он, поред Србије, помишља и на Црну Гору.

Још 1764 године, кад се приликом свога путовања у Грчку задржао неко време у црногорском манастиру Маинама и Стањевићу, Доситеј се упознао са владикама Савом и Василијем и другим Цр-

_ „ногорцима: с некима од њих изгледа да је и доцније одржавао везе,

интересујући се за Црну Гору. Сад у Трсту, он је по свој прилици

А а ал ни ЊЕ синт

ТА « У

де

и

хе за а

ме"

МЕ пие Ио у до таје за а ко а

Мале Р „ ЗАЛЕ НИ а

мај 3