Наша књижевност

Одговор југословенских књижевника совјетским писцима 5

једне њене дивизије бориле заједно са Црвеном армијом, дотле су друге, уз помоћ партизанских одреда, тукле непријатеље широм читаве домовине.

То је историска истина о нашој Армији, о нашој Револуцији, истина коју нико нема права ни снаге да оспори, као што нема ни права ни снаге да оспори наше ослобођене територије — по величини равне извесним европским државама — које смо имали почев од 1941, и на њима организовану народну власт, организован привредни и културни живот, радне бригаде, колективне сетве и жетве, штампарије, листове, часописе и књиге. А ту, у том дугом и мучном, али организованом и непоколебљиво револуционарном расту наше народне државе, тачније речено у сталном развијању и коначној победи Народне револуције и јесте прави значај и смисао 29 новембра, како оног из 1943, тако и оног из 1945 године.

Ко то не види, тј. ко не види или неће да види и призна нашу Народну револуцију и све што је она створила, уствари — хтео то или не хтео — пориче и ослободилачку борбу народа Југославије и 29 новембар.

Тако на то гледају наши народи — и никако друкчије.

Одајући привидно извесна признања нашим народима совјетски писци прећутали су управо оно битно: Револуцију која је извршена у нашој земљи, револуционарни преображај који нас је извео на пут социјализма. Не помињући постојање наше народне војске у току рата и револуционарни карактер наше ослободилачке борбе — они су у честиткама поводом 29 новембра заобишли неоспорну историску чињеницу — да смо ми ове године славили петогодишњицу наше Револуције, а не само, трогодишњину проглашења федеративне републике. Јер 29 новембра 1945 ми смо уствари до краја озаконили и спровели револуционарне тековине Ослободилачког рата 1941—45, које су утемељене у Јајцу 29 новембра 1943.

Ми смо баш од вођа међународног пролетаријата, а посебно од највећих совјетских писаца највише и научили да је задатак књижевника да уметнички казује животну истину, динамику, лепоту и хероику борбе за социјализам. А оно што би, држећи се данашњег става другова Тихонова, Глаткова и других према Југославији, требало да чинимо, било би порицање истине, била би неистина, била би-издаја не само према нашим народима, и њиховој исто-

рији, него и према антиимперијалистичком, демократском и социјалистичком фронту.

Да ли треба то да захтевају, да ли треба томе да нас уче совјетски писци, писци прве земље еоцијализма>

Шта би за будућност наших народа значило ако би им се одузело њихово најславније поглавље историјег Зар би то могло бити у интересу ма ког народа или међународне борбе за социјализам>

Не, не би могло да буде.

Совјетски другови-писци говоре о безграничној љубави наших народа према Совјетском Савезу на какву су наилазили на сваком кораку у нашој земљи. Пада у очи да се ниједан од њих, говорећи