Наша књижевност

78 3 Књижевност

н не мало напрегнутог и исто тако устрајног отпора против рата. У Груденовој ратној лирици има песама које су потресне по својој једноставној и уверљивој "пластици, по мајсторски изабраном мотиву, по искреном и драгоценом хуманизму. Али, у њима нема ни трачка од оног огорченог позива на отпор, као, на пример, у Жупанчићевом крику „Пођите за мном“. Борбена метафорика није Груднов језик. За Ига Груднеа је устанак »народ у шуми“, „бекство у шуме“, „гомиле лешева поносних живота“. Много даље не уздиже се његова песничка инвенција када обрађује борбу с непријатељем. Чак слобода освојена устанком, на крају крајева, само је свечан одраз прве радости над ослобођењем: „свирка“, „певање“, „победоносне гомиле“. Колико нестварна, коликр старинска, колико библијска су та упоређења у односу на борце који су се борили бомбама, машинкама и тенковима. У њема нема нити одблеска оне искре која блиста у свакој, макар пригодној речи Борових и Кајухових партизанских стихова.

Кајухови таоци боре се још у свом последњем даху:

„Немојте ла плачете за нама, лепше ћемо пасти, ако рукама стиснутим у пест жалите за нама!“

Смрт Кајухових талаца је позив на борбу. Груднови таоци су бића из његовог благог света где владају љубав и сажаљење. Ови таоци су жртве, а не устаници:

„У милим су очима оптужбу живу“ носили у гроб, кад су пошли на стрелиште“.

Свет мржње. је Грудену стран и одвратан. Матеј Бор је спевао године 1942 срдиту, непомирљиву, осветничку оптужбу против Мусолинијеве солдатеске, сву засићену жарком можњом — „Капут паликуће“. Иго Груден тражи људско лице чак међу војницима који стражаре над њим, робијашем, пониженим човеком у затвору: у ђ у

„Ходником иде у светлу туђи војник, Повремено му тихо замире корак;

У сканцу тада видим мило лице, 5 Светле у њему очи, забринут израз. с

Туђи војниче, осећаш ли заиста с нама, Разумеш ли крик мучених тела2

Ако смо сви људи, ко је крив за злоз У срцу питамо се можда ти и ја.“

Читали смо ми партизани ову песму, читали смо је ми који смо били Му затворима и нисмо се слагали с њом. Заиста, познавали смо и такве „туђе“ војнике. Али то су били изнимни појединци, а уметност се бави или би барем требало да се бави карактеристичним појавама, не изнимкама. Тако сам писао године 1946 кад сам читао ту Груденову песму. Тада сам казао да за окупатора такав војник није био карактеристичан. Они који су се борили за ликторску