Наша књижевност

Књижевни преглед

секиру и кукасти крст били су готово сви до последњег опијени фантастичним сновима о неограниченом господству над целим светом, псећи одани својим го-

сподарима, насилни, хистерични, устрајни садисти. То је била карактеристична

слика „туђег војника“.

Али, Груден устрајно тражи човека свугде, чак и Његова вера, његова трагична вера је „братство свих људи. У .Трубачу“ варира свој мотив о „туђем војнику:

међу непријатељима.

„Труби трубач на спавање војницима Који су ко страже затворени с нама И увече, као и ми, бесконачно сами Сањају о дому шапћући. ;

Близу су нам ти туђи стражари,

У својим сновима човек крај човека, Мрки туђинци, кад нас у страшном веку Потресају олује света.“

Борбен, овај хуманизам није. У њему је само горућа и страсна чежња за таквим светом, где се људи више не би убијали: међу собом, за благим светом љубави и сажаљења. Само једном, крај нечовечних мука земљака на раду, када гледа измучене сељаке из Чабра које су фашисти везали усред сунчаног поднева за казнене коце, тада се Груденова „тужна љубав према свим људима“ претворила у нему, упорну, бесну мржњу према онима који муче његове са-

патнике („У подне“):

„У нашим лицима је тупа бол,

Ћутимо као рањене звери,

А у прсима урличе

Бунтовна свест коју су вукови крвљу преплавили.“

Нема сумње да у Груденовој ратној лирици има доста нејасних претстава о рату и његовој проблематици. Али, ова нејасност није само његова лична карактеристика, то није само особина његове меке, помирљиве, готово сањалачке природе. Његов веома уопштени и потпуно романтички отпор према „рату као таквом“ који се спаја са исто тако нејасном вером У „братство свих људи“ све то је карактеристично за поглед на свет готово целе његове генерације. Све указује на то да је још за време прошлог рата тињало негде дубоко у сећању свих тих људи варљиво привиђење „фратернизације“ непријатељских војника. Тихо, а да сами нису знали како, очекивали су чудо: да ће се пре или касније „сви људи“ истрезнити и да ће на било који начин спознати да је „заповест човеку: волети! не: клати!“ као што каже Иго Груден сам у својој песми „Туђи гост“ године 1939 („Дванаести час“). Заиста догодило се да су се на неким ратиштима братимили побуњени војници са обе стране фронта. Али то је било последњих месеци првог светског рата. Били су то дани велике револуције, дани Октобра. Разочарани војници братимили су се у револуционарној свести да су се годинама и годинама убијали за туђу корист. За оно време, за оне прилике, за оне дане кад је руски „Октобар“ палио бук-

«

МА МАМА ИЕ