Наша књижевност

805 | Књижевност

~

~

тиње револуције по немачким градовима и балканским земљама — тада је Груденов „туђи војник“ можда био карактеристична појава на европском фронту. Демократски грађани, слободољубиви грађани Груденовог кова дубоко су се разочарали у рату. Ти људи су спознали да су се народи у Европи клали за шачицу шпекуланата и да су били преварени за своју проливену крв. Преварени су били и Груденови приморски земљаци. Из једног ропства версајска господа су их провела у друго ропство. Идеалу старог хуманизма тај рат је задао страшан ударац. Разочарани, сметени и малодушни људи Груденове генерације прибегли су 'неразумној жељи за миром по сваку цену, нејасном привиђењу о братству међу свим „људима“, романтичком сну о свету без мржње. У тај свој сан унели су своје рањено срце, своју тужну љубав за све људе и сав свет.

У том свету разочарења родиле су се такве песме као што су „Туђи војник“ и „Трубач“, иако су биле писане у времену од 1941 до 1945 године.

Разочарење после првог светског рата замаглило је тим трагичним хуманистима и праву слику другог светског рата. Овај нови рат је за њих била само страшна реприза првог. Заборавили су само једно: да се свет за двадесет година пољуљао у свим својим особинама. Бориле су се нове снаге, друкчије по свом друштвеном пореклу, различите го свом моралном квалитету. У овом новом рату нигде и.никада није могло доћи до тога да се непријатељи на фронту загрле као браћа и да оставе оружје. Међу хордама кукастог крста и борцима за слободу није било споразума. Ни преварени и искоришћавани Хитлерови сателити нису одустали. Предали су се тада када су морали: када су њихове земље биле ослобођене. Ниједног тренутка раније. Таква је била стварност другог светског рата. Међу фронтовима је зјапио дубок понор, сабласни понор неумољиве мржње.

Иго Груден не би био прави уметник, да упркос свом благом и мирољубивом срцу није осетио тај широки понор. Исти песник који је „о братству певао, о љубавл говорио“ оптужује већ 1939 „туђег госта“:

„Мржњу си сејао, сад жањи и коси, Натапај крвљу охолост и похлепнос 1

Већ тада када „сав свет гори као у крвавој зори“, у њему се јавља „устаничка савест“ коју је поновно пробудила незапамћена патња земљака за време фашистичке окупације. Оно што се рађало у целом народу, то је захватило и „песниково срце“ — рат се претворио у устанак. У томе свету отпора против свих који су сејали и још сеју мржњу међу људима да би крвљу натапали охолост и похлепност, родиле су се такве песме каква је слика са Раба „У подне“: „Тужна љубав за све људе и сав лепи свет“ претворила се у „устаничку савест“.

Такав је Груденов развојни пут од „Дванаестог часа“ преко „Песниковог срца“ до ратног дневника „У изгнанству“.

Истина, овај је седмогодишњи пут сав посут противречностима старог либералног хуманизма. Али, ту и тамо ничу ведре стрелице Груденових епиграма. Био је то дуг и напоран пут. Јер крај њега расте трње трпког сазнања о истинској слици света. Песниково срце, тако пламено у својој искрености, морало је схватити да на овом свету не цвату само љубав међу народима, већ да свугде влада неумољива класна мржња. Иго Груден није схватио ове две супротности расудном анализом — осећање га је упутидо у том правцу. Истина,