Наша књижевност
Књижевни преглед. 81
=
ово сазнање он није исцрпео до краја. Груден никада није био борац у ударном смислу ове речи. Ипак се у дубокој кризи између 19839 до 1946 године препородио благи свет његовог хуманизма. сада владају у њему саосећање и отпор. Овај препорођени свет има велики унутарњи распон. Ако бисмо га хтели захватити у поређењима, морали бисмо да будимо успомену на историске преломе у античкој Европи. Јер морални квалитети саосећања и отпора су тако различити а уједно тако сродни као по прилици стоицизам првих хришћана и велики робовћски устанци који су потресали стари Рим.
„Отпорна савест“ је покретач тог значајног развоја у Груденовом хуманизму: благи и мирољубиви песник постао је од саосећајног браниоца потлачених, огорчени тужилац тлачитеља.
ЊУ
Ратни мотиви нису тема у којој би се Иго Груден могао сав исповедати. Рат је тема за борца. Ма да ратна лирика овог песника јасно открива исповест, кризу и препород његовог романтичког хуманизма, ова лирика сведочи да је Иго Груден друкчијег кова него „народ у шумама“. Његов интимни свет је на крају крајева ипак свет оданости и љубави. Његово срце које је „волело верно свет од човека до биљке“, је „увек тражило у човеку само пут ка срцу“. Тако се исповеда сам у „Песниковом срцу“. Свет мржње, свет класне борбе, свет освајачких тежњи и крвавих устанака против ових тежњи —- тај му је свет био непознат. Ипак је певао и о таквом свету. Већ у „Дванаестом часу“ има неколико таквих песама: „Балада наших дана“, „Туђи гост“, „Новогодишња здравица“ —_ ту има стихова који сведоче о Груденовој бризи за актуелну проблематику. Али, његове најлепше рагне песме су потресна сведочанства жарке туге за домовином и тихе чежње. За његову личност свакако су значајније љубавне песме. Готово трећина последњих Груденових збирки, добар део „Дванаестог часа“ и целу прву половину „Песниковор срца“ посвећује песник збивању између мушкарца и жене.
Неки наши критичари судили су о Груденовој љубавној лирици са резервом. Драго Шега даје године 1940 ову оцену: „Погледамо ли Груденову љубавну лирику, која је увек несумњиво најличнија, интимна, без увијања, право из срца потекла исповест, морамо признати да нас ова лирика увијена меланхолијом одрицања и опроштаја, крцата неке тужне уморне "осећајности никада до краја не обузима; једва да ту и тамо изазове у нама танано расположење које убрзо помути маглица неразговетности и недовршености.“
Ипак су ове исповести 50-годишњег песника пуне неког тужног чара. Једноставне су и по својој проблематици, некомпликоване. Осећање је у њима јако, Свугде је топло и већином веома искрено. Истина, ту и тамо помућује га непријатан призвук. Не знам како да кажем: можда је ово осећање сувише спокојно у односу на трагичан тон саме исповести. Можда се крије у том лаком несугласју примеса јужњачке сентименталности. а
4 / БА . . Трагика Груденове генерације показује се чак и у једноставном збивању његове еротике како нам се то збивање открива у песмама од „Нарциса“ преко „Дванаестог часа“ до „Песниковог срца“.
6 Књижевност Зе
му ау.
ле Ву Ра
а Пуна = а не ћ