Наша књижевност

82 | - Књижевност

Од младићских дана до 50-тих година песнику се до краја расплинуо „ружичасти облак“ сликовите трубадурштине, „осуо се цвет младалачких снова“, као што каже у здравици своме пријатељу Франу Албрехту. Од свих ових снова остало му је само уточиште „братства међу људима“. Али то уточиште није било сигурно. Оно није било саграђено на чврстом тлу. Песник доживљава разочарење за разочарењем и утана се у суморни свет Томажа Бизиља. У крчмаревом подруму под старинским сводовима и анђелом смрти на зиду пред собом ослушкује стари боем последње откуцаје умирућег света своје младости. То је био свет благе малограђанске романтике. Сада се надвијају над њим часови ратних слутњи, када се „као пред олујом заустављало време“. Опет ће „грунути олуја међу нас „када“ срце са срцем више не говори људски“ и кад је „човек човеку звер“. Куда побећи испод „тежине и море ових дана“ — то је једно од темељвих животних питања у „Дванаестом часу“.

Као што је песник у своје време тражио утеху У пићу тако је налази сада у — љубави. Тужном ватреношћу пораженог који је као слепи миш у пукотини чамио над својим сломљеним животом предаје се угодном немиру усамљених чежњи и повлачи се пред људима у сањалачку тескобу тихе собице где „лебди замамност њеног тела“, где је „мрак светао од њене косе“, где је сав свет „застрт баршуном њежне коже“. Једна страст отступила је пред другом: очајање над „бедним и напуштеним животом“ захвалној предности женској чари.

У овој топлој леји јесење љубави титра тужна радост оздравелог болесника:

... „Од тебе лепо ми је опет на свету, Док ме будеш волела, у теби ћу бити млад... У живот си веру песнику вратила...“ “

Уплиће се и стара сумња „слепог миша у пукотини“, али није ли све што види у жени само слика његових снова, само утвара живота, у коју верује да не би опет изгубио веру у себе. Некад је био пијан од очајања — сада се напио женске љубави. „У сумњама“ песник показује једним самим питањем сву 60лесну противречност своје позне љубави:

„Ако у теби заиста само себе волим, Шта ли је љубави тајна сва2“

То је последње питање старог Нарциса. Затим: дани растанка, дани јесење туге — то је расплет ове приче коју нам некадањи трубадур прича у „Песниковом срцу“. Можда је чак овај растанак само пролазан неспоразум који тишти ум и срце, али не убија љубав. Јер у тој љубави још живи жеља „да у срцу ми не престане да крвари отворена рана“.

Тако се доживљавање ове топле и предане љубави претвара у сањалачку спокојност: ~ Х 3

„Гледам свако јутро, свако вече ·

У дрво, расцветано крај "обале;

Поред њега протиче немир вода,

А одраз му остаје међу валовима, Х _ Као што си у мени ти и на дну