Наша књижевност

Франце Прешерн — песник и мислилац 141

лако значила културно припремање државног уједињења слободних и равноправних јужнословенских народа, него се ту радило о њиховом потпуном укључивању у сквир аустриске монархије, о њиховом „скупљању“ под жезлом хабзбуршке династије. Укључујући своју замисао у спољнополитичку игру двају апсолутизама, Копитар се 'бсрио против руског културног утицаја код балканских Словена.

Копитарева аустрославистичка замисао била је реакционарна замисао. Прво, она је ишла за тим да се учврсти хабзбуршки феудални апсолутизам, а друго, њено остварење претпостављало је укидање самосталног државног развоја српског народа, који је у два угастопна устанка. 1804 и 1815, темељито обрачунао са свима феуделним остацима. Познато је од каквог је морално-политичког знасаја била српска државна независност за сву даљу ослободилачку бсрбу аустриских Југословена.

Копитарев ученик Вук Караџић, који је по свој прилици требало да постане просто оруђе у остваривању аустрославистичких планова, успео је својим делом да се отме тој улози и постигао је ефекат који је био баш супротан од онога што је Копитар очекивао. Својим културним и политичким“ демократизмом Караџић је подигао свест српских народних маса у борби против бирократско-зеленашког аутократизма Милоша Обреновића, подигао њихову слободољубивост и вољу да бране своју националну и државну независност. Демократ Караџић био је својим радом за српски народ много ближи демократу Прешерну и његовом раду за словеначки народ него аустриском царском чиновнику Копитару.

Прешернов отпор против метелчице био је посредно уперен и против Копитареве реакционарне аустрославистичке замисли, а да и не говоримо о значају тог отпора за развој словеначке књижевности. Питање да ли је Прешерн био свестан политичке позадине Копетаревих језикословних замисли —- оставимо по страни. Вероватно да јесте, јер Копитар своје политичке концепције није ни крио; алузија „не питам те куда ни зашто“ у напису Измаилу Срезњевском сведочи да је Прешерн иза разних културних мисија тога времена прозревао и друге, политичке мотиве. ~

Ако бисмо Прешерновој одбрани бохоричице могли што да замеримо, онда једино то што није одмах оценио практични значај Гајеве азбуке, Али и тај став према гајици био је тада по свој прилици неизбежно повезан с његовим, политички скроз правилним одкосом према илиризму.

„Илиризам је хрватски облик панславизма, подешен према интересима заосталог хрватског грађанства и племства“, каже друг Кардељ у својој књизи „Развој словеначког националног питања“, при чему примећује да је воћство у илирском покрету већ од самог почетка припадало племству.5)

Док се илиризму никако не могу порицати његове заслуге за развој хрватске књижевности, он је за Словенце, заједно са својим

+ 58) Кардељ (Сперанс), Развој словеначког националног питања, ЈБубљана, Ново етра ли