Наша књижевност

Мр ај

И. ЗА 7 +

пари

де

МР РАДИ И И АИ Нер ни и НЕРРЕУ Ма,

142

оцем, чешким панславизмом, значио друго издање антидемократске теорије о два језика у сваком народу: простог народног језика за неуке и угњетаване масе и посебног, вештачки скрпљеног или пак од других позајмљеног језика за изабране.

У свом антидемократизму илиризам је, што се тиче словеначке књижевности и уопште културног развоја словеначког народа, ишао даље од Копитара. Копитар је својом практичном утилитаристичком филозофијом, истина, гушио словеначку књижевност и културни развој словеначког народа, али је у начелу признавао оправданост сло“ веначког језика и несумњиво доприносио његовом развитку. Илиризам је, међутим, словеначку ствар проглашавао просто изгубљеном и сваки рад на словеначкој књижевности бесплодним. Станко Враз, којему није недостајала извесна мера способности за калкулапију и који је умео културна питања сводити на издавачку рентабилност, гсворио је, на пример, о вегетирајућој словеначкој књижевности која се одржава само захваљујући Прешерновој опозицији према илиризму, па је обема, и словеначкој књижевности и Прешерновој опозицији, наговестио неизбежну пропаст. Та субјективистичка теорија да словеначки народ живи и да његова национална књижевност цве. та једино „Прешерновом кривицом“, животарила је кроз цео ХЕХ век међу либералним адептима илиризма и панславизма у Словеначкој, а после 1918 она је постала скоро званична теза владајуће унитаристичке реакције. Тој тези треба у приличној мери захвалити што је Прешервов значај за словеначки народ, за словеначку књижевност и уопште за југословенство, био. осталим југословенским народима приказиван површно и у искривљеном облику.

Илиризам је у Словеначкој имао своје присталице само међу малим бројем световне и духовне интелигенције, нарочито у периферним покрајинама, у Штајерској и Корушкој, где је притисак германства био највећи, те и национална и социјална развијеност словеначког елемента релативно најмања.

Борба између Прешерна с једне и претставника односно бранилана илиризма у Словенији с друге стране била је борба између дубоко народног, реалистичног погледа на национално питање и идеалистичко-романтичног погледа илираца, који барем у Словеније није могао бити ништа лруго до антидемократска илузија, отргнута од земље и народа.

Народни говор није за Прешерна био већ сам по себи књижевни језик, али је за њега тај говор био темељ сваког књижевног језика, градиво из кога је једино могуће формирати књижевни језик. Формирани књижевни језик за Прешерна је био пре свега моћно средство за културно уздизање народних маса, оруђе за духовно повезивање народа и за његово политичко освешћивање. Само тако схваћена органска повезаност народног говора и књижевног језика служила је интересима социјално-економског, политичког и културног напретка словеначког народа. Само такво схватање могло је потстаћи најшире народне масе на економску, политичку и културну

Ри