Наша књижевност

Деак знане суза

144 Књижевност

преднијих, централизујућих елемената словеначког друштва, нашле би се разоружане пред растућом експанзијом немачке буржоазије, према којој би столећа однарођивања у знаку ширења немачко феудалне културе претстављала тиху идилу. Нод навалом тога па»терманства, које је у другој половини ХЕХ столећа све јаче расло и које је на крају тога столећа и на почетку ХХ столећа претеће бапало своју сенку на читаву Европу, словеначка земља не би с:тала словеначка, ни илирска, него би постала немачка.

У одбијању илиризма понсво се открива сва Прешернова на-

предност и дубока повезаност с нарсдом.

Илирци су за своја настојања налазили инспирације и моралну помоћ код чешких пенслависта, нарочито код Шафаржика и Колара, који су се с илирским схватањима слагали и у поглоду Словенаца и словеначког језика.

Илирска схватања у свему су одговарала њиховим сопственим, панславистичким схватањима о потреби приближавања „идеалу ог" штесловенског језика“. Пут ка остварењу тога идеала требало је да води преко хегемоније четири највећа словенска језика, руског, чешког, пољског и илирског, које би требало да позна сваки образовани Словен, Према Коларовом начелу да „свео што је словенско, где год оно било, јесте наше“, сваки образовани Словен морао би се у своме стваралаштву служити речничким богатством сва та четири језика. Језици мањих словенских народа требало би да остану језици другоразредне интелигенције и простог народа.

У време кад је цео низ малих и одгурнутих слевенских народа почео свесно да живи и кад су се у процесу буђења националне свести испољавале нове, народне енергије, Прешерну, који је тај процес пратио и убрзавао у сопственом словеначком народу, морао је постати очигледан антидемократски карактер политичког и културног панславизма.

За Прешерна је свакако прво и главно питање сваке истински слевенске политике било питање оспособљавања свих словенски» народа Аустрије за ослобођење испод феудалног апсолутизма. Зато је њему морало бити нарочито одвратно панславистичко брбљање о привилегисаним ин непривилегисаним словенским језицима, кад се уствари радило о народима који су у очима Метерниховим сви једнако били предмет угњетавања и изигравања. Панславистима је упутио свој епиграм „Хвалише четири бројнија словенска племена“, прожет његовим демократским погледом на односе између словенских народа ин између нарола уопште:

Сећ, Ројјак ап Шг, Киз зуој "зођга2 јез к, пић је товоспе га год шта ргамсо ршаб; ђе Нгуа(, Кизпјак пе, З!омак пе, 5 Сјомепе; пе дгиећ кет сте, Зјауе резот, јаја, (асе Нхаг«.57).

57) Само моћни род Чеха, Пољака, Илира и Руса има право да пише на сом образованом језику: Бели Хрват, Русин, Словак, Словенци и други немају то право; ова псета словенства могу само да лају (алузија на панслави“ стички захтев да се домаћим говором служи само прости народ), и да лижу

шапе“.