Наша књижевност
171.
Голобради је почео да доводи са собом друга, постаријег, с ћелом и црном брадом. Обсјица су имали плаве блузе и високе чизме, али су им руке биле беле и меке. Није се могло разумети игга су говорили, али су обојица имали чисте и јасне гласове и сви, су желели да их слушају. 3
— Васја, Васја... — говорила је Марија лежући крај мужа.
Она“ се виђала и успевала да проговори с мужем само по две, три речи пред спавање, Одлазио је у зору, а враћао се ноћу црн, плућа пуних гвожђа, нафте, уморан и љут.
— Васја, да не навучемо неку беду... Немирна су времена... Микулихи су, кажу, одвели мужа и брата, тако ми бога!.., Жандарми су, кажу, долазили, све су претражили, перину су распорили, среће ми! =
— Много ти разумеш!
Он се љутито окрете према зиду, али не захрка, као што се то обично дешавало, већ полежа мало ћутећи, па журно седе на постељу. Оковратних кошуље му се откопчао, показујући маљава прса.
— Они су добротвори наши. Јер како би иначе... Шта сам ја разумевгог Клада једна и ништа више.
Он поседе строго климајући главом и почеша крста.
Од плавог зрака месечеве светлости по читавој соби су лежале испреламане, наказне сенке. |
· — Много има сада бува.
— Бува — тушта и тма. Требало би да нестају, а оне само врве.
(Он опет почеша крста.
— Главно је, схватити... Ми радници треба само да схватиме, а сно ће већ захватити и повући, То ти је исто као кад постанеш. гијаница — не можеш се ишчупати.., Је л' то неко лупнуо вратнипама» Они ослушнуше, али је све било тихо и месечев зрак је, испресецан сенкама, као и пре непомично лежао на кревету и по соби. И у том зраку је седео човек, разбарушен, коштуњав, с дубоким удубљењима изнад кључњача. Жена га је гледала и оштар продоран бол јој таче срце. Пожеле да буде нежна према овоме човеку.
— Басја, о, Васја,.. мршав си...
ТУ
___ Марија је почела да се сналази. Схватала је да _експлоатација“ значи — газде нас муче, да „вишак вредности“ значи — да газде слатко једу, слатко пију место ње и мужа, место њене деце, и тако даље. 7"
И у њој се двојило: све је то било старо и познато, па ипак је 10 поражавало оштрином новине и носило у себи клицу муке и пропасти. И она је пажљиво слушала кад се у тесној собици подизао жамор гласова, с тајном надом и радошћу да ће се изменити живог, да иако још у мггли и нејасно, већ иду светли дани неког дру“
<
~